среда, 24. јун 2015.

RATKO DANGUBIĆ: BEBIN DNEVNIK

1.
Oduvek sam znao da je majka imala svoj svet i svoje „bube“ i sada sam se najzad, iz njenih papira, uverio u to. Nije mi na pamet padalo da među starim hartijama mogu da nađem i tako blesavu svesku. Naime, kada sam se ja, pre šezdeset godina, rodio u Nemačkoj, gde su ona i moj otac, lekar, radili, majka je kratko vodila bebin dnevnik. U momentu sam pomislio da je ovaj dnevnik ujedno i moja prva biografija. U njemu majka veli da se Milan, koji radi u Stadkrankenhaus, dobro snalazi među ratom obezglavljenim Nemcima. Ipak je, povlađuje ona Nemcima, u pitanju samo 1955. godina, nije ni njima lako: nisu odbolovali rat i Hitlera i nevolju koja se na njih obruvala. Kuka kako joj se mama, moja baka Vera, retko javlja telefonom. Ona je, veli, u stanu sama, bez pomoći, i jedva stiže da se bavi detetom, odnosno sa mnom, i domaćinstvom. Tata je u bolnici asistent na sto pacijenata i ne zna ni on gde mu je glava. Tamo je onda bio propis da na trideset pacijenata dođe jedan lekar, ali vreme je poratno i moraju svi da trpe.
2.
Mama veli da sam dobro, i ne volim da me doji, jer ona ima tvrde dojke, pa se brzo zamorim. Kada sam se rodio imao sam 50 cm, obim glave 35 cm i bio sam težak 3100 grama. Danas, veli majka, ali nisam utvrdio koliko je vremena proteklo do tada od mog rođenja, dug sam 52 cm, obim glave mi je 36 cm, i napredovao sam: imam 3800 grama. Majka zapisuje da dižem glavicu i da umem da se smejem, pogotovo kada sam dobro nadojen. Veli, kada me je kupala obuzimao me je smrtni strah i grčevito sam se ručicama hvatao za njen rukav. I trebalo je vremena da se priviknem na vodu, ali je ostao pritajen strah u mojim očima. Kada sam se rodio, zapisala je, imao sam kao ugalj crne oči i kao svila meku kosicu, a vremenom mi je kosa postala bleđa. Majka nije imala dovoljno mleka, pa je kupovala 50-70 grama veštačkog. Navodno sam bio umiljat, i plakao sam jedva 5-10 minuta pred obrok, a i ovo ne uvek. Jedva da sam se čuo da sam živ kada se najedem. Zapisala je da sam vrlo živahan, da gučem, i smejem se. Veli da sam brzo počo da ih raspoznajem. Vrat mi se nije bio još ispunio, pa sam bio nalik na goluždravo ptiče. Majka se raduje da porođaj nisu platili, jer je ona pre porođaja radila tamo i bila u Uredu, pa i dalje plaća priloge, a Ured je platio porođaj i kliniku. Kaže da su se smestili u Getingenu, u mom rodnom mestu, i da vlada ciča zima. Mene bi, kada me nose, umotali u krzno ili perjani jorgan. Tada su stanovali direktno u bolnici, gde je postojalo centralno grejanje i bilo je toplo. Veli da ona i otac imaju grombi zimske kapute, a da su meni kupili sve što je potrebno: od pelena do pulovera. Majka se žali da su im bili obećali tri sobe, a dali dve. Tata je teško izlazio na kraj sa šefom, i ona misli da čim ja budem jači treba da promene bolnicu, i da će samo do kraja proleća ostati tu. Žali se da me nije slikala. Majka me je zvala Tačkica. I nije bila sigurna na koga ću ispasti.

3.
Kao i kod svih drugih ljudi, sudbina je i kod mene obavila ono svoje. I meni  detinjstvo provedeno u Nemačkoj nije ostalo u glavi. Ja sam se vratio u Srbiju kada se majka razbolela, a otac nije hteo da se vrati i razveli su se. Majka me je podigla sa dve starije tetke koje se nisu udavale i imale su dobre penzije. Na nagovor jedne od tetaka, inače saradnice Marka Nikezića, po završetku studija na Pravnom fakultetu u Beogradu, kada je Broz odapeo, počeo sam da se bavim politikom. Majka je bila zgrožena kakav sam poziv izabrao, ali je i ona priznala da sam uspešan političar i da na to ne može da utiče. Oduvek sam mislio da moram da propadnem ili uspem. A ako i propadnem, postojale su i dalje dve mogućnosti: da odem u zatvor ili da se vratim u Nemačku. Sada sam dogurao do drugog potpredsednika u mojoj demokratskoj partiji i zamenik sam predsednika komore. Gledam ovaj bebin dnevnik i mislim kako se sudbina igra sa mnom.




Нема коментара:

Постави коментар