MILAN TODOROV: ZIMA U KOJOJ NIJE PADAO SNEG

                                                                                                                            

                 ( Mojoj mami, Dragi Todorov, koja se upokojila na drugi dan Božića, ove 2016. godine)

-          Sve što je bilo blizu – rekla je majka  – sad mi je daleko. I sve je postalo isuviše veliko.

        Portabl kolor televizor, koji je ranije mogla da dohvati rukom sa svog ležaja bio je neshvatljivo udaljen. Listići kivija u prohromskoj zdeli, koje joj je moja sestra pažljivo iseckala na  minijaturne režnjiće oštrim nožem a zatim izgnječila viljuškicom, rasli su i postajali  sve veći. Male zelene pokretne planine, koje mama više nije mogla da guta. Termos sa čajem, koji je čamio na priručnom stolu, na dohvat ruke, sada se pušio nekoliko desetina metara od nje, iako je soba veličine svega dva metra sa tri.

           A sve ono što je bilo nisko, najednom se uzdiglo, otišlo pod nebesa i uzletelo visoko. Mlečna ponoćna lampa na komodi, nedeljna „Politika“ u vrbovoj korpi na patosu; dve porcelanske šoljice sa zdepastim rajskim pticama iz nekog dalekog predela Kine ili Madagaskara, čije se fine linije ugravirane u tankom porcelanu nenametljivo upliću u krhki prstohvat.

-          Kao da se sve udaljava – bilo je poslednje što je rekla mama, pre nego što smo pozvali Hitnu pomoć.

     Trebalo je da budemo u holu Urgentnog centra u 13 časova i petnaest minuta. Posete se obavljaju od 13 časova i trideset minuta do 14 časova. Dogovorio sam se sa sestrom da me sačeka ispred kuće, doći ću po nju. Kada sam izašao iz kuće, ona je, nestrpljiva, već bila dole na putu. Startovao sam auto i u leru stigao do nje, otvorivši joj vrata sa desne strane.
- Guma na prednjem točku ti je probušena.

Bio je to loš znak. Morali smo da uzmemo taksi.  Sve vreme smo, zabrinuti, ćutali.

U bolnicu smo pristigli nekoliko minuta  pre zakazanog vremena za prijavljivanje posete. Prišao sam šalteru i predao svoju ličnu kartu. Krupna devojka kratke crne kose i neobično svetlog tena, obučena u beli mantil revnosno je nešto upisivala u knjigu ispred sebe, javljala se na telefonske pozive i uopšte bila vrlo prijatna i uslužna. Ubrzo mi je vratila ličnu kartu, sa napomenom da mi uskoro ističe i da ne prenebregnem tu sitnicu koja mi može stvarati nevolje kasnije. Voleo sam da mislim o tome „kasnije“. Uhvatio sam se za tu reč koja je upućivala ka srećnijem iskustvu. Želeo sam, u stvari, da verujem da će sve proći dobro i da se kada nastupi to „kasnije“ neću uopšte sećati mučnih trenutaka koje sam upravo preživljavao. Pažljivo sam vratio legitimaciju u pregradu u svom novčaniku. Recepcionarka je zatim sa hromiranog stalka koji je ličio na vešalicu za šešire uzela jedan platneni privezak sa plastičnom karticom na kome je na engleskom i srpskom pisala ista reč: „Visitor –Posetilac“ i rekla mi da to okačim o vrat. Pitao sam je šta dalje. Ništa. Stanite tamo pozadi da ne smetate drugima i čekajte da vas prozovu. Poslušno sam učinio kako  mi je rekla. Bilo je u svim tim malim besmislenim postupcima nekog reda koji je poručivao da je sve pod kontrolom, da u svemu postoji tačan i siguran poredak događanja, bez nepredvidljivosti i neugodnih iznenađenja.   

        Vreme je tiho prolazilo, sestra i ja smo poslušno stajali u predvorju bolnice u kome je  bilo sve više sveta. Skoro svi su prolazili istu proceduru, što je delovalo umirujuće.

       Tačno u pola dva bešumno se otvoriše velika ulazna vrata od neprovidnog stakla, ali u njima nije bilo nikoga. Hodnici koji su se ukazali pred nama račvali su se na levu i desnu stranu. Bili su dugački i pusti. Razmišljao sam kojim hodnikom ćemo otići da posetimo majku, kao i da li izbor hodnika, leve ili desne putanje, može bilo šta da predvidi.

   Posle nekoliko minuta začuo se zvuk lifta koji se zaustavlja. Iz njega je izašla niska vrlo crna žena,  bezizražajnog lika. Bila je, razume se, u belom mantilu. Pošto je duboko uzdahnula, što je bilo malo neobično i verovatno predstavljalo posledicu njene prekomerne težine, preletela je pogledom iznad naših glava i rekla da će čitati prezime po prezime a posetioci mogu da priđu i stanu iza njenih leđa. Ali, dodala je, iz nekog samo njoj znanog razloga, najviše dva posetioca po jednom pročitanom prezmenu. Iz oveće grupe izdvoji se tada desetak ljudi i bez reči žureći se bučno ode u različitim pravcima.

        Zatim nastupi pauza od desetak minuta.

Postupak se ponavljao u redovnim intervalima.

Žena u belom je čitala imena i govorila brojeve soba i na kojim se spratovima one nalaze, a posetioci bi bez reči odlazili onim hodnicima levo ili desno; ili poneko, pak, liftom gore ili dole.

        Na kraju smo ostali u čekaonici samo  sestra i ja.

         Nestalo je čak i devojke sa šaltera. Prišao sam visokom kratko podšišanom momku u sivom odelu na čijem reveru je pisalo Security da mi objasni šta se dešava. Njegov zbunjeni izraz lica izgledao mi je simpatično, dok mi je objašnjavao da ne zna ništa o proceduri poseta više od mene. Nisam mogao da se ljutim na njega. Nisam želeo ni na koga da se ljutim. Učinilo mi se da su svi ljudi na svetu dobri. I da su uvek takvi bili samo ja  to ranije nisam primećivao dok mi, naslutih, majka nije preminula, kako nam uskoro u dežurnoj sobi, suvo saopšti nepoznati lekar.

Sve to vreme sam  u oznojanoj šaci u džepu kaputa stezao malog gipsanog anđela u staklenoj kugli.

Ne znam zašto sam ga poneo sa sobom odlazeći u posetu majci. Uzeo sam ga gotovo mahinalno sa noćnog stočića na kome je stajao od trenutka kad sam ga dobio na poklon kao sitnu pažnju od devojke mog sina. Bio je drugi dan Božića. Bez snega. Osim kada bih gipsanu figuricu u staklu okrenuo naopačke. Tada bi male krpičaste pahulje iz prostora nekog davnog detinjeg sećanja koji tren, ne više od pet-šest sekundi, provejale kroz anđeoski svet zarobljen u zamagljenoj kugli, čineći da se osećate skoro bezbrižni dok ga promatrate.

*

       Kažu da se posle smrti, voljene osobe najbližima javljaju malim neobičnim znacima. To su najčešće stvari i događaji koje je nemoguće objasniti racionalnim razlozima. Uostalom, nije li sama smrt nelogična ma koliko nas uveravali da je reč o prirodnom toku stvari, smene starih novim generacijama, davanjam zrna zemlji da bi rodila novi hleb, novi početak čovekov? I novi grob.

       Pre smrti majke, spavao sam noćima kratko i isprekidano. Budio se bunovan, u znoju ili sa zimogrožljivošču. Te prve noći po maminoj smrti, možda zato što sam legao kasno, brzo sam utonuo u san. 

       U neko doba, a kad sam pogledao na svetloplavi ekran malog mobilnog telefona koji sam poslednjih dana, kao da sam nešto naslućivao, držao uključenog celu noć uz uzglavlje, videh da je deset minuta do četiri. Iz sna me je trgao kratki, ali snažni tresak, nekakav jak tup udarac, kao da se  teški i glomazni postament  srušio u trenu ne izazivajući dalje turbulencije, ali vi znate da se to što se srušilo nije moglo urušiti samo od sebe. Otvorio sam prozor koji iz spavaće sobe gleda na dvorište, ali u polumraku nisam mogao ništa da vidim.

Uključio sam neonsko dvorišno svetlo, izašao na stražnja vrata i ugledao figuru vinogradarske prese teške oko pet stotina kilograma kako izvrnuta na bok leži u tamnoj i glibavoj januarskoj zemlji, povukavši za sobom red cepanica poslaganih uz žičanu ogradu do prvog komšije.

Ujutro, priđoh bliže i videh da nikakva šteta nije načinjena. Mehanička tučana presa se jednostavno samo izvrnula, kao da je pala usled sopstvene težine. Čak je i crna plastična kaca koja je kao kapak natkrivala stari zupčasti sistem za dotezanje ostala neoštećena.

Mogao sam da mislim o tome razne stvari, da slušam svoja i tuđa mistična tumačenja o konačnom odlasku majke  na svet u drugoj ravni i slično. Ali, nisam. Umesto toga izabrao sam drugu sliku.

Devojče od, možda, 15, 16 godina sa kratkom crnom kosom i zagasito crvenim šeširom koji pridržava jednom rukom, belom kao sneg, dok ga lak i čist vetar cima na  iznenadnom januarskom suncu. Devojka prolazi pored prozora majčine kuće u koju smo odmah po dolasku iz bolnice svratili da bismo uzeli preobuku za pokojnicu. Kreće se vrlo brzo, sitnim koracima ka Molinarijevom parku i zatim iza ogolelih grana visokih crnih glogova nestaje u izmaglici nezdravo mlake zime. Devojče koje  neobično liči na  majčinu malu crno-belu  fotografiju iz mladosti.

Tu fotografiju u medaljonu sam viđao i ranije, naravno, ali na njoj nisam nalazio ništa do uobičajenu mladenačku sliku.

Zapala mi je za oku tek sada dok je sestra prebirala po maminom ormaru spremajući garderobu u kojoj će biti sahranjena.

Na toj fotografiji, u majčinim crnim malo zamagljenim očima videh nešto što, dok je bila sa nama nisam primećivao: zagledanost u beskraj. Baš to. I jedino to. Ne radoznalost, ne setu, nego  zagledanost u veliki neistraženi svemir života koji je, tada, tek počinjao da se razlistava ispred nje.

*

Sutradan rano ujutro otišao sam ponovo u bolnicu.  Ostavio sam auto ispred sporednog ulaza kojim se stizalo do mrtvačnice, koja je u stvari  belo okrečena daščara sa crnim rešetkama na prozorima. Pozvonio sam, ali niko nije otvarao. Otišao sam do drugih, bočnih vrata i zvonio. Niko se nije odazivao. Kucnuo sam nekoliko puta vrhovima zglavkova desne ruke po prašnjavom staklu na malom prozoru pored vrata. Najzad se upalilo škiljavo svetlo i bunovni mladić, koji se pojavio u poluotvorenim vratima barake, sa jakim mađarskim naglaskom upita zbog koga sam došao.  Rekoh.
On klimnu glavom potvrdno.
Zatim mu bez reči pružih zavežljaj sa maminom garderobom za ukop. Garderobom koju je sama ranije odabrala. Komplet suknje i bluze boje trule višnje, crne poluduboke cipele, donji veš i čarape.

To je to, rekao sam suvo.

Mladić je potvrdio i dodao: Zbogom.

Zbogom, rekoh.

Udaljio sam se nekih desetak metara i okrenuo nazad. Ponovo sam kucnuo na bočno muzgavo okno.

Mladić ga je ovaj put odmah odškrinuo. Nije bio iznenađen.

„ Baš sam hteo da vas pitam...da li imate nešto lično... još nešto da ostavite pokojnici?"
Proturio sam skupljenu levu šaku kroz tamno ofarbane rešetke koje su jako mirisale na terpentin.

-             Strpaj joj ovo u džep – rekoh mu – ako nije kasno.

Prihvatio je anđeoski paketić, klimnuo mi prijateljski glavom i pažljivo zatvorio prozorčić.

(Ilustracija: Vidosava Kovačević, Portret žene sa šeširom, 1912.)