/Srpska istorijska priča o travaru Anastasu Čolu/
U maniru Danila Kiša, delimično
Biografije travara Anastasa Čola nema u nijednoj
enciklopediji. Po šturim podacima - iz priča preostalih Čolovih - što se ovlaš
oslanjaju na istoriju, da se naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, da je Anastas
živeo bedno i teško, iako je uspešno lečio nazeb, sunčanicu, nesanicu,
srdobolju, glavobolju, a i crva u ušima. Isti izvori potvrđuju da je Anastasu
Čolu "svanulo" kada je primljen u "službu na dvor", i da je
ostatak njegovog života protekao u lagodnosti i varljivom miru, a u senci
istorijske ličnosti, gospodstvene i gorde tuđinke Grkinje Irine - kćerke
Manojla Kantakuzina iz Moreje, potomka cara Matije Kantakuzina - druge žene
despota Đurđa.
Irina je imala u to doba blizu četrdeset godina. Na
slici, na darodavnoj povelji izdanoj u Žiči 1429. svetogorskom manastiru
Esfigmenu, ona je visoka, vitka, sitna ali živa lica, s kosom koja joj u
viticama pada na pleća...
U vreme gradnje Smederevske tvrđave - podignutoj po
ugovoru koji su Đurađ Branković i Murat II zaključili 1428. - punu godinu, ako
ne i više, van svojih domova, mnoštvo domaćina (među njima i Anastas Čol) vuklo
je drvlje i kamenje na doznačena odredišta, a ni hrane za uslugu nisu imali. Ni
u njihovim kućama nije bilo ni prosa ni živine, jer su sva jaja davana
majstorima za mešanje maltera, kako bi zidine tvrđave bile postojane i
neprobojne.
Srbi su ogromno i teško kamenje dizali s nekadašnjih
rimskih varoši Mons-Aureusa, Marguma i Viminacijuma. Oni su svakako gasili
kreč, pravili malter i zidali; ali oni se ni za šta nisu pitali. Glavni
majstori, oni koji su zapovedali i radove nadgledali, bili su stranci,
ponajviše ljudi Đorđa Kantakuzina, i s kojima je Jerina, katkad u šetnji oko
bedema, razgovarala na jeziku koji Srbi nisu razumevali.
Proklinjujući zlehudu sudbinu, za nezampaćeno kulučenje,
a štiteći svog vladara, u mašti seljaka sva krivnja je bačena na tuđinku Irinu,
i ona je u crkvi bila slavljena kao vladarka a od naroda bila prokleta. (Unela
se u mit Srba kao "prokleta Jerina".)
Teško je zamisliti Anastasa Čola, tada polućoravog
četrdesetogodišnjaka ("rodio se sa manom na očima") i ćopavog u levu
nogu (i takav je morao na zidine!) u stalnoj blizini Irine, okrutne i pohotne
ljubavnice, koja je po lepoti bila čuvena - i za koju je, kada bi se nalazila u
svom letnjikovcu, jutrom stizao svež hleb iz Smedereva, prenošen iz ruke u ruku
seljaka, isto kao i ono silno kamenje za njegovo obziđe dok se u kule nije
utvrdilo - da nije bilo slučaja!
Đorđe Kantakuzin, u vreme šetnje sa Jerinom oko bedema,
prolazeći pored Anastasa koji je baš smrdeo na varoniku kobila i magaraca,
požali se sestri na glavobolju. Kada je Anastas, sa predstavom koju je on o
sebi imao, čuo Đorđa Kantakuzina, odvažno je, i nimalo stidljivo, ponudio
pomoć. I, kako je travar izlečio Kantakuzinovu glavobolju brzo i uspešno u
prisustvu Jerine, nije teško naslutiti dalji tok priče.
Tačno na sam dan kad je pri vrhu jedne kule neimar
crvenim ciglama uzidao osmokraki krst, a bila je već jesen 6938 od stvaranje
sveta, preselio se Anastas sa svojim lekovima - kao što su: kozji loj, paprike,
beli tamjan, metvice, utucano lišće od breskve, masa od puževa pomešana sa
sirćetom i levanom, čak i svinjska govna, isušena na vreli kamen pa stucana u
prah - u odaje dvora.
Jerinin odnos prema "dvorskom strašilu" izazvao
je pravo čuđenje ali, ako se zna kako je u Jerininom dvoru na Jezavi jedno
nepristupno mesto bilo namenjeno za noćnu ljubav strasne despotice i njenih
izabranika, i da je u Đurđevom odsustvu, zaludna Jerina nadgledala jedino svoju
vojsku, tražeći među mladićima crnogrive snažnike, plavih i zelenih očiju, i
svakog dana po jednog odvodila u zamračenu odaju, pa se tome još doda da je
Anastas znao lek i za tzv. muško-ženske stvari, onda čuđenje poštenog i naivnog
dvorskog sveta gubi svaki smisao.
Najsmelije pretpostavke Anastasovih potomaka uveravaju
nas da je travar, neretko, bio prisutan u Jerininim odajama i u samo vreme
nepristojnih i skaradnih scena. I da je Anastas Jereninim ljubavnicima, pre
nego što bi s despoticom delo učinili, davao napitak od proceđene varenike od
kobile i magarca. A kad bi ljubavniku, ili Jerini, otekla stvar, Anastas bi
despotici i njenim ljubavnicima privijao gde treba prah stučenog korena od
ovnike, ozdravili bi.
A u sam ruj zore, Jerina bi budila usnulog ljubavnika i
slala u drugu odaju, "po vodu". Anastas je bio taj koji je usnule
Jerinine ljubavnike odvodio na bunar.
Nijedan vojnik nije se živ otuda vratio. Tako se u
bezdanu množila grobnice mladih ljubavnika. I niko nikada nije otkrio tragove
koje je Jerina zametala...
Koliko je despotica verovala Anastasu, govori i njihov
odnos a u vreme održavanja ceremonija na dvoru!
Tako je npr. 12. januara 1453. u Smederevu bila opšta
narodna svetkovina, puna sjaja i dirljivih prizora, prilikom polaganja moštiju
Sv.Luke u smederevsku mitropoliju. Po cenu od trideset hiljada dukata i s
dopuštenjem od Sultana, Despot je uspeo da prenese mošti velikoga evangeliste
iz Rogosa, u Epiru, u svoju prestonicu. Posaobini srpskoj koja je sprovodila
svetinju Đurađ je išao u susret čitavu nedelju dana; rodoljubivi vladar verovao
je da će čudotvorno telo doneti njegovom napaćenom narodu mir i napredak; i,
ugledavši iz daleka litiju, sišao je s konja, kao i sva njegova pratnja, i
gologlav, prišao kivotu da ga celiva.
Na dvoru je Jerina postila ne jedući ništa. Kad je
povorka, kojoj je svet vrveo sa svih strana, bila nadomak Smedereva, ona je sa
svojom decom, i sa Anastasom Čolom (hodao je kao ćopavi paun!), izišla pešice
pet paprišta.
Narod se toliko tiskao da se približi kostima da su
vojnici morali silom krčiti put. Apostol bi najpre unet u pridvornu crkvu,
zatim u despotovu palaču, gde je celu noć služeno bdenije. Sutradan, svetac je
nošen tri puta oko gradskih zidina. Za moštima je koračao Despot s porodicom, i
Anastasom Čolom; za porodicom su mitropolit, sveštenici i inoci pojali
"stjeni grada da utvrdet se i nepokolebivim prebudut", napred su
nošeni krstovi, barjaci, ikone, repide i druge crkvene utvari. Svak je držao
užeženu sveću. Najzad je svetac položen u crkvu Blagoveštenje pri mitropoliji u
koju su dovodili bolesnike, kljakave i umobolnike da ozdrave od čudesa Sv.Luke.
Iz rake su se rasprostili mirisi raznoga cveća.
Taj dan pun bleska, radosti, pobožničke vedrine i nade u
bezbednu budućnost, prašnjivi putnici su se tiskali s vojskovođama u svečanoj
opremi, devojke u prazničnom ruhu sa sveštenicima u zlatnim odeždama i državnim
dostojanstvenicima, i ne sluteći da će ta svetinja biti uskoro predmet ličnih
računa i cenjkanja poslednje srpske despotice ali, to je za drugu priču.
Treba još pomenuti čudo: od tog dana, Anastas Čol je
progledao na obolelo oko, ćopavost kao da mu se prepolovila, nestala je i
promuklost njegovog glasa! To se ne može pripisati mogućim izmišljotinama
Čolovih, to je delo čutotvornog tela Sv. Luke, nikog drugog!
No, u burnim događajima koji su usledili, Despotu ni Sv.
Luka nije pomogao, i, kada je Jerina s bratom, caricom Marom i najstarijim
sinom pobegla iz Smedereva, Anastas Čol shvatajući da nema izbora, našao se u
maloj Jerininoj pratnji.
Anastas Čol je despoticu služio verno sve do 3. maja
1457. kada je Jerina nenadano umrla u dvoru na Rudniku.
Travar je proživeo još nekoliko godina. Umro je, pamet mu
se prevrnula. Uzalud su mu davali da pije u sirovom jajetu o kamen utucanu
žučanicu, veliki lepuh i mali čičak osušene u hladu. Buncao je u predsmrtnom
ropcu o despotici i o mladežu podno belih i bludnih njenih grudi što je dokaz
da je uistinu bio prisutan Jerininim orgijama i bludnjičenjima što, možda, i
nije bitno za pripovest, koliko je bitno da su generacije Čolovih čuvali oštar
beli kamen "veliki sa tri ljudske šake", koju je, samo Anastas zna
kako, odvalio od zidova jednog od tajnih crnih bunara, i koju je poneo sa sobom
ne bi li ga potsećao na lagodan i tih život, onaj koji je ostao za njim, a
posle Jerininog bekstvu iz Smedereva...
Нема коментара:
Постави коментар