Takvo je vreme: fikcija je stvarnija od stvarnosti.
Svetislav Basara
 |
| Venedikt Jerofejev: Moskva; izvor Radio Gornji grad, WorldPress. com |
Atmosfera u bifeu Železničke stanice u V.V bila je, kao i taj
poslednji dan decembra, neprijatno hladna. Snađoh se za mesto za
stolom u ćošku za kojim su sedeli: jedan bračni par, starija
gospođa i devojka.
Strastven sam pušač, ali mladi mršavi gospodin sa moje leve
strane bio je zavisniji duvandžija od mene. Njegova žena, bila
je u poodmakloj trudnoći, uplašila se da će povraćati od silnog
dima, ali mršavi gospodin se nije obazirao! Starija gospođa je
ispijala crno vino, a devojka je rešavala ukrštene reči.
Za moje neispisane proze, bila mi je potrebna boja njihovih
očiju, živost lica, starost kose, interesovale su me njihove
ruke, nokti, uši, odela, itd. Nagađao sam njihove profesije,
godine starosti, pitao se kuda putuju? Zašto baš noćas?
Za gospodina, koji se bezdušno i samoubilački trovao duvanom,
pomislio sam da je sklon kockanju. Ruke su mu bile nežne, bele,
slabe... Jeftina bunda na njegovoj ženi, koju nije skidala iako
je u bifeu bilo pretoplo, prikrivala je obline jednog
zavodljivog tela. Ženine nemirne oči odavale su sklonost ka
avanturama... Pobožno je lepa, kao da je sišla sa freske,
zaključih, iako pobožna lepota i nemirni duh ne stoje jedno uz
drugo. Starija gospođa svakim svojim pokretom odavala je
ličnost grofice, a za devojku, podnošljivo našminkanu, pomislih
da verovatno studira, i puno čita... Pomislio bih tako za
devojku i da nije rešavala ukrštene reči, mogla je, što se mene
tiče, i nokte da lakira, ne bih promenio mišljenje! Ima
ljubavnika?...
Moja razmišljanja prekinuo je Jedan mladić bez desnog oka, u
šinjelu i u vojničkim čizmama, koji je išao od stola do stola
držeći u ruci veliki crni šešir:
– Udelite ratnom vojnom invalidu! – prosio je.
– Ako si ćorav, nisi invalid u noge i ruke! Zaradi! –
zadirkivali su nesrećnika.
Kada je invalid prišao stolu za kojim sam sedeo, izvadih iz
novčanika izanđalu desetodinarku i spustih je u provaliju
njegovog crnog šešira...
Vreme je prolazilo, zidni sat koji jedva da se video u nastalom
polumraku, jer, izgorele su bile dve sijalice od pet koliko su
osvetljavale bife, pokazivao je tačno dvadeset sati!
– Još četiri sata i Nova će – reče gospodin.
Posle njega, oglasi se i starija gospođa:
– Krenula sam u posetu muževljevom grobu...
– Oprostite! U kom gradu je gospodin sahranjen? – upitao sam je
pomalo glupo, priznajem, i tako otpočeo svoju pripovedačku
misiju.
Jer, pominjanje muževljevog groba od strane starije gospođe u meni
je izazvalo osećanje poznato uspešnim igračima sportske
prognoze. Gospođa je plemićke krvi, drži do mrtvih!
– Gospodin, kažete! Kakav gospodin? Pijandura jedna! – nenadano
je odgovorila gospođa, usput mi pokazujući šipak!
Nasmejah se. Kako sam se samo prevario? Pa opet, upitao sam:
– Gospođo, vi ste Ruskinja?
Devojka, očigledno iznenađena mojim nelogičnim pristupom,
odložila je ukrštenicu na samu ivicu stola. Mladi gospodin je
pripaljivao po ko zna koju cigaretu zaredom, njegova žena je
napokon skinula bundu sa sebe.
– Ruskinja! Šta je vama?
– Ništa... Pomislih da ste plemićke krvi!
– Ja?... Ja da sam plemićke krvi? Sine, prestani da piješ...
– Nisam pijan! Ja sam pisac, znate... – nisam dovršio.
Jedan gologlav železničar, što je protivno pravilima službe,
ušao je u bife i najavio dolazak ekspresnog voza iz Beograda za
Skoplje. Devojka je ustala, uplaših se da će otići, ali ona se
uputila u toalet... Naručih piće za sve nas. Mladi gospodin je
baš tada zgužvao praznu paklu i vešto ju je ubacio u pepeljaru
prepunu pikavaca. Ponudio sam ga cigarom i istovremeno
pripalismo.
Mogo putnika je izišlo iz bifea, tačnije svi, ako se izuzmu
konobar, gospoda za mojim stolom i moja malenkost. Nastavih:
– Koji voz čekate? – obratih se starijoj gospođi.
– Lokalni, do S., tamo presedam. Biće valjda prazan, ne mogu da
podnesem stajanje u hodniku, ni smrad iz klozeta...
Simpatična devojka vratila se za sto.
– Šta sam propustila? – upitala je devojka melanholičnim
glasom, na moje veliko iznenađenje. Htedoh da odgovorim, ali
starija gospođa bila je brža:
– Zabludu, eto šta! Umislio je gospodin (pokazala je rukom na
mene), da sam plemićke krvi. Uostalom – upitala me je – čemu
tvoja znatiželja?
Pokušao sam, u što kraćim crtama, da objasnim. Rekoh, po
običaju, kao i svake novogodišnje noći, krenuo sam u potragu za
junacima mojih proza... Starija gospođa se slatko nasmejala:
– Svi pisci su uvrnuti – rekla je.
– Ništa neobično – dodala je Devojka pogledavši me neodređeno,
a mladi gospodin upita me:
– Koliko sam vas razumeo, vi ćete pisati o nama?
– Da, ako nemate ništa protiv!
– Lepo je biti junak u nečijoj priči! – uključila se u razgovor
gospodinova žena.
– Ali, vi ste u velikoj zabludi mladiću – nastavio je gospođin
muž. – Dodao bih priči mnogo više od onog što vi zamišljate!
Nije dovoljno...
– Nije dovoljno!?
– Za potkovanog i radoznalog čitaoca nije! – zaključio je.
Oćutao sam. Uostalom, po Seneki, treba odbaciti sud ljudi, on je
uvek sumnjive vrednosti i naginje čas na ovu, čas na onu stranu!
– Mislite da sam kockar! – gospodin se nije predavao, očito je
bilo da ga je moje uzmicanje provociralo:
– Otkud vam to?
– Zapazio sam da piljite u moje ruke!
– Ah, da! – osetih stid.
– Grešite, kao što ste i za stariju gospođu grubo pogrešili...
Moja žena potseća vas na avanturistu... I tu ste u zabludi.
Ali, pogodili ste...
– Šta sam pogodio? – prekideh ga nesnosno nestrljiv.
– Gospođica studira, i uistinu ima ljubavnika!
Sada je izraz zapanjenosti prekrio lice mlade i lepe devojke,
ali i trudne gospođe!
– Idiote! – obratila se devojka "kockaru".
Bilo mi je jasno. Pokušao sam da smirim strasti.
– Oprostite...
– Smatraj da je među nama gotovo! – jasno je poručila gospođa
svom mužu.
Začudo, on je njenu odluku prihvatio mirno. Obratio mi se:
– Vidite... Tek sa skinutim maskama zaslužujemo da budemo
junaci vaših proza. Nisam kockar, ja sam urednik
književnog časopisa...
I to je bio kraj. Trudna gospođa je mirno izvadila iz svoje tašne revolver i rekla je mužu:
– Ubiću te! Danas priča bez krvi nije priča!
Pucanj je odjeknuo tačno u ponoć. Urednik je ležao u lokvi krvi.
njegova žena ga je precizno pogodila u oko. Starija gospođa se
samo prevrnula preko stolice. Srce joj je prepuklo od straha,
pretpostavljam. Situacija je postala krajnje neprijatna. Devojka
je pokušala da pobegne, odgurnuvši stolicu, potrčala je ka
izlazu iz bifea. Ali, trudna gospođa joj je hladnokrvo pucala u
leđa.
– Šta sad? – odvažih se da upitam gospođu ubicu.
– Ništa! Nađi taksi, samo što se nisam porodila...
– A mrtvi?
– Mrtvi! Ah, neka ih, za njih će se pobrinuti ratni vojni
invalid. Dođi... – pozvala ga je.
I stvarno, vojni ratni invalid je stajao na vratima bifea, kao
da je samo i čekao da ga gospođa pozove... Sa gomilom
gospođinog novca u džepu šinjela, nenadanom lakom zaradom, i
gospođinim revolverom u rukama, ratni vojni invalid je ostao da
sačeka milicajce.
– A konobar? – setih se i njega zaplašenog.
– Ne brini... – odgovorila je trudna gospođa.
Ratnom vojnom invalidu nije trebalo dvaput da se kaže,
hladnokrvo je pripucao u pravcu šanka u kome se konobar sakrio.
Čuo se jauk, i ništa...
Bio sam, dakle, u pravu. Pobožno lepa gospođa je vapila za
avanturama, vapila...
Gde da nađem taksi, pitao sam se?
,
Нема коментара:
Постави коментар