Živeli smo
mi mnoga vremena. Ako ne uvek u životu, ono u literaturi. Vreme vere i
jeretičkh priča, vreme smrti i vreme vlasti... Vreme koje sada živmo moglo bi
se, po svim parametrima, nazvati vreme propasti. Ili da ublažim: vreme gubitka.
 |
| izvor:nsk.hr |
Pisati o
gubitku (ličnom ili kolektivnom, svejedno) uvek je razapinjuće.Osećate
nedostatak dominacije u sopstvenom životu. Raspad ima tamnu boju. Hegemonija
uvek pripada drugima.Više nema razloga za hitnost. Vaš stav je nejedinstven,
što pomalo liči na dezorijentaciju. Sve što sam do sad mislio o sebi i svetu,
ili barem sve, predstavlja nezaštićenu kolekciju. Vreme počinjete da osećate kao
iz leda izvađeni neizlečivi bolesnici za čiju je bolest, izgleda, pronađen lek,
ali oni više ne pokazuju nijedan znak da žele da sarađuju, ne prihvataju lek i nadu nekadašnju, da budu zalečeni.
Naše razumevanje sveta je postalo toliko difuzno da međusobno nemamo
o čemu da pričamo. Kritikom se bave još samo feministkinje. One su drske i
stalno nas pitaju:“Zar ne postoji nešto izvan ovoga u čemu živite i o čemu
pišete?“ Kažu nam da izmišljamo ono što se može prepoznati, a to nije dovoljno.
Kratkotrajnost života je toliko snažno izražena da je jaz između tobožnje
kulturne elite i jezika usamljenog pisca, šokantna.
U nedopuštenosti da čovek veruje u svoje doživljaje leže koreni mržnje usmerenoj ka liberalnoj demokratiji u literaturi.
U nedopuštenosti da čovek veruje u svoje doživljaje leže koreni mržnje usmerenoj ka liberalnoj demokratiji u literaturi.
Нема коментара:
Постави коментар