понедељак, 18. октобар 2021.

RATKO DANGUBIĆ: BIOGRAFIJA



Hteo bih da kažem nešto sasvim jednostavno, u to vreme je još mogao da izabere, ali nije birao. Krupne mi rečenice u vezi njega kolaju kroz glavu, imao je fakultet i običnost. Kao i svi zaneseni i zaljubljeni, prvo je pisao pesme, pa onda ljubavne priče, sarađivao u listovima gde nema honorara - tiraža, a od nečega mora da se živi. Ali hvalio se da živi punim plućima, otvorenog duha, nesmetano od svega.  Nije slušao savete najbližih, gledao je nekud pored njih ili kroz njih. Da nije nosio naočare, njegovo lice bilo bi potpuno bez tragova ljudskosti. Onda je skupio snagu, a možda i nešto drugo, da sve promeni, počeo je da pljuje po narodu, psuje državu, da izražava neviđeno nezadovoljstvo, i ovo u određenim krugovima nije ostalo sasvim ne primećeno. I on je, ako se bolje pogleda, bio taj koji se oglasio prvi.

Već tada su se javila blaga odstojanja između njega i okoline, neprestano je gunđao. Onda su se oglasili i „oni“, zustavljajući se taman gde treba. Ubrzo je stigla ponuda za valjanu „specijalizaciju“ na belosvetskom univerzitetu, na „cigle“ dve godina. On je poverovao da je ubo pravu stvar, iz koje može da izađe jači. A još nije bilo kasno da kaže – ne. Tamo se, između ostalog,  bavio, kao i većina ne talentovanih, kreativnim pisanjem. Govorio je, ne bez cinizma, koga sada da volim kad sebe mrzim. Otuda je još žešće pljuvao po svojima, jednom po vlasti, onda po opoziciji, i najtvrđe po narodu. Kratko, nije bio zadovoljan svojim narodom, a ovom su, i pre njega, ispredali satiričari zavrzlame, tako je – kako je. Polako se „gojila“ njegova biografija. Puno je toga uradio za one koji su mu dali „specijalizaciju“, doturali, onamo - vamo, koliko treba da može da se pristojno oseća. Pisao je i za one koji objavljuju tzv.  kvazi-disidentsku literaturu, nekakve eseje i priče, a onda se okrenuo dramama, pa romanu i reviziji istorije. „Ugled“ je rastao, račun je debljao, imao je dovoljno da se ne vrati u otadžbinu, ali joj se primakao na puškomet, da može da „pogodi“ gde treba. Ušao je i u krugove gde se pohvale, kritike, i nagrade dodeljuju po sistemu ja tebi koliko treba - onda vi meni.

U glavi je izbrisao vremensku razliku između istorije i stvarnosti, pljuvao je obe. Nije on više gledao u budućnost, sve više je gledao u račun i biografiju. Kada bi otvorio kakva vrata pred sobom, zatvarao je bez milosti ona iza sebe, šalio se da se boji promaje. Mnogi koji su ga znali, i oni koji su smatrali da mu ne trebaju, mimoišli su se s njim. Bilo je u njegovom ophođenju nečega tragikomičnog. Tako se dočepao nekih od, pod znacima navoda, najznajčajniih nagrada za literaturu koji dodeljuje isprani svet, puno toga je uradio za one s kojima je izgradio svoj i njihov svet, držali su se na slabašnim nogama. Osećao je povremeno da je ono što nije, ali da se menja nije imao snage. Muka mu je bila što ga kod kuće i dalje ne smatraju piscem, davao je intervjue za novine, TV, tvitovao, napravio blog, ugošćavao ljude iz zemlje i muvao narod kome je okrenuo leđa, ali tu se ništa nije micalo.

Нема коментара:

Постави коментар