Hteo
bih da kažem nešto sasvim jednostavno, u to vreme je još mogao da izabere, ali
nije birao. Krupne mi rečenice u vezi njega kolaju kroz glavu, imao je fakultet
i običnost. Kao i svi zaneseni i zaljubljeni, prvo je pisao pesme, pa onda ljubavne
priče, sarađivao u listovima gde nema honorara - tiraža, a od nečega mora da se
živi. Ali hvalio se da živi punim plućima, otvorenog duha, nesmetano od
svega. Nije slušao savete najbližih,
gledao je nekud pored njih ili kroz njih. Da nije nosio naočare, njegovo lice
bilo bi potpuno bez tragova ljudskosti. Onda je skupio snagu, a možda i nešto
drugo, da sve promeni, počeo je da pljuje po narodu, psuje državu, da izražava
neviđeno nezadovoljstvo, i ovo u određenim krugovima nije ostalo sasvim ne
primećeno. I on je, ako se bolje pogleda, bio taj koji se oglasio prvi.
Već
tada su se javila blaga odstojanja između njega i okoline, neprestano je
gunđao. Onda su se oglasili i „oni“, zustavljajući se taman gde treba. Ubrzo je
stigla ponuda za valjanu „specijalizaciju“ na belosvetskom univerzitetu, na „cigle“
dve godina. On je poverovao da je ubo pravu stvar, iz koje može da izađe jači.
A još nije bilo kasno da kaže – ne. Tamo se, između ostalog, bavio, kao i većina ne talentovanih, kreativnim
pisanjem. Govorio je, ne bez cinizma, koga sada da volim kad sebe mrzim. Otuda
je još žešće pljuvao po svojima, jednom po vlasti, onda po opoziciji, i najtvrđe
po narodu. Kratko, nije bio zadovoljan svojim narodom, a ovom su, i pre njega,
ispredali satiričari zavrzlame, tako je – kako je. Polako se „gojila“ njegova
biografija. Puno je toga uradio za one koji su mu dali „specijalizaciju“,
doturali, onamo - vamo, koliko treba da može da se pristojno oseća. Pisao je i
za one koji objavljuju tzv. kvazi-disidentsku
literaturu, nekakve eseje i priče, a onda se okrenuo dramama, pa romanu i
reviziji istorije. „Ugled“ je rastao, račun je debljao, imao je dovoljno da se
ne vrati u otadžbinu, ali joj se primakao na puškomet, da može da „pogodi“ gde
treba. Ušao je i u krugove gde se pohvale, kritike, i nagrade dodeljuju po
sistemu ja tebi koliko treba - onda vi meni.
U
glavi je izbrisao vremensku razliku između istorije i stvarnosti, pljuvao je
obe. Nije on više gledao u budućnost, sve više je gledao u račun i biografiju.
Kada bi otvorio kakva vrata pred sobom, zatvarao je bez milosti ona iza sebe,
šalio se da se boji promaje. Mnogi koji su ga znali, i oni koji su smatrali da
mu ne trebaju, mimoišli su se s njim. Bilo je u njegovom ophođenju nečega tragikomičnog.
Tako se dočepao nekih od, pod znacima navoda, najznajčajniih nagrada za
literaturu koji dodeljuje isprani svet, puno toga je uradio za one s kojima je
izgradio svoj i njihov svet, držali su se na slabašnim nogama. Osećao je
povremeno da je ono što nije, ali da se menja nije imao snage. Muka mu je bila
što ga kod kuće i dalje ne smatraju piscem, davao je intervjue za novine, TV,
tvitovao, napravio blog, ugošćavao ljude iz zemlje i muvao narod kome je
okrenuo leđa, ali tu se ništa nije micalo.
Нема коментара:
Постави коментар