Najbolje
je odmah istresti bizarne detalje i razloge pričanja, to ponekad uspeva. Ovde je neophodno i poverenje između onoga
što priča i onoga koji čita ili sluša, jer postoje stvari koje odlikuju ljude -
jedni imaju dar da započinju priče, drugi da čitaju, slušaju. Ali se bojim da
tada priči nedostaje ono što je čini dobrom, zato treba da odemo korak dalje i
prekinemo sumnje. Vidim ovu priču kako izlazi iz Gogoljevog - Milanovog
šinjela, i kako mi se pridružuje u hotelu Leotar, i diskretno zauzima
prostor u mojoj glavi, ni sa kim priča - ne razgovara, nikog „ne pretiče“,
jedva da zaostaje za događajima koji su se zbili. Deo priče je i festival filmova koji se u Trebinju
održava, i on je ovde karika u lancu, a pre bi se reklo da je deo slagalice. U
gradu se održava jedan od „kratkih“, letnjih, uredno potrebnih filmskih
festivala koji imaju publiku, autore i pratnju. I razvoj priče kao umeće lepog,
zagonetnog pripovedanja vidim i kao pravljenje gradske bajke, ali se bojim da
ovo nekoga možda i nervira, pa je spreman da odustane od daljeg čitanja.
Nesnosna
je vrućina, ponuđeni posao prijatelju Milanu da proprati kamerama, okom i umom događanja
na festivalu i poziv prijatelja Milana meni doprineli su da dođem u
polumediteranski grad. Ovaj događaj lomi i okorelost vremena, rastače strukture
svakodnevnice koje ljude skučavaju i potčinjavaju, tera ih da istupe i potraže
nove oblike bitisanja. Milana su začudila događanja, „zdrava“ klima, veseli
ljudi, obradovao se da može da snimi hrpu fotografija i video zapisa za rad
koji je tada zamislio i zamišljen neprekidno čisiti fotoaparat od koga se ne
odvaja. Od onog što treba da traje dva dana, rastegao je Milan još nekoliko
dana, smislio je slagalicu od fotografija i video zapisa za filmski portret
Hercegovine, i pustio ekipu i svog prijatelja Srbu da se vrate nakon obavljenog
filmskog, lepog posla.
Mogu
da počnem da pletem priču i o samom Milanu, da je nadovezujem i razvezujem,
mogu čitaocu i slušaocu da dozvolim da i sam pripoveda otvorenije, priču koja
je njemu važna. Spavao je u starom hotelu Leotar, viđao se s kim se
viđao, s preostalim filmadžijama, ali posebno ga je privlačilo da, za svoju
dušu, snimi stari grad, crkve, manastire, i ono što grad čini posebnim. A ja
koji pišem pokušavam da iscedim nešto znimljivo, iz rečenice u rečenicu. Ovo ne
može da se dogodi samo od sebe, ovde su potrebni razni događaji i slučajevi. Jedan
od „predmeta“ koji, ne retko, Milan nosi sa sobom, je i „panama šešir“ od
najfinije vrste, u kojem se, odjednom, pojavio tog jutra na terasi hotela,
nesumnjivo je bio šešir orginalan, vrsta remek – dela, sada već, videće se,
vezanog za istoriju kinematografije. A u starim vremenim, a njh je bilo koliko
treba, Milan je putovao svetom, tragajući za svojom ulogom u svom životu
umetnika i sanjara. Naime, tako se
jednom našao i u Berlinu, u društvu koje je veličalo filmove Fasbindera i glumu
prisutne Hane Šigule, i ovo druženje je potrajalo, tako da je Milan, slučaj je
ili neko drugi hteo, postao srećni vlasnik Haninog „panama šešira“. Ovo sve se
događalo, i dogodilo, u berlinskom kafeu KANT,
Walter- Benjamin- Platz 8 i tako su
događaj i predmet prerasli u uspomenu pre dvadeset i koju godinu. I Milan, od
tada, nosi, povremeno, ovaj „panama šešir“, već pomalo otrcan, ali zahvalan kao
sećanje“ na susret i zaštitiu od prejakog sunca, ali i kao vrstu amajlije. Tako
je ovaj šešir ušao u priču, i ne mogu da kažem koliko je tužan što se rastao od
Hanine glave.
Ovde
Milan postaje sa, već istorijskim, šeširom jedinstven akcioni junak priče, on i
šešir su na trebinjskoj sceni, njihovo prisustvo je ovde nesporno, jer priče o
demokratiji pripovedaju svi, prave svi, ovakve o šeširu - ne. Sa šeširom se,
sat - dva kasnije, posle „hercegovačkog“ doručka, našao Milan na Crkvini, uz crkvu,
zadužbinu u Trebinju, u koju su prenete kosti pesnika i diplomate Jovana
Dučića. Ne mogu da tvrdim da sve znam, već prepuštam
da se „klupko samo odmotava“. Opčinio ga je pogled, snimao je crkvu, zgrade, sat
- tri, sedao u kafe da odmori, slušao magarca koji negde dole, nizbrdo, boluje
i riče, i ne peva, i onda ponovo bazao po ivici brdašca. Bilo je svetao, sunčan
dan, duvao je „neprirodan“ vetar, i dogodilo se, gle čuda, dok smo stajali uz „upozoravajuću“
ogradu podno Crkvine, iznad samog grada, da je Milanu vetar odneo šešir dole,
među borove i drveće koje raste u sazvežđu brda. Ovde je priča samu sebe
„iskopala“, i mislio sam da sačekam kuda ona sebe vodi. Nije mogao Milan da
dođe sebi, koliko se radovao snimcima, toliko je tugovao za šeširom. Bio je
tužan, neutešan, vratili smo se u hotel.
Dali
je ovo samo nehat, opomena ili nekakav znak Boga, manje više prebirao sam u
glavi. Tu sa strane, primetio sam pre odlaska, stajala su dvojica biklista, i sam
Bog zna kako su se popeli, u nekim providnim jaknama, gotovo da su presekli put.
U daljini se „baškarilo“ Trebinje, krivudala njegova „modra – zelena“ reka,
putevima su vrvela auta, Milan je pomenuo nekakve orijaške osmanlijske konje
koji su ovda svojevremeno frktali. Kao da je hteo da kaže da ništa drugo ne
može da se uradi, „trenutak ga je oskatio“. Odavde priča nalazi put prema svome
kraju, gotovo čudnovat, bajkovit, jer Gogoljev šinjel ne bi bio čaroban koliko jeste,
ni glumica Hana ne bi bila što jeste, da slučaj nije namestio da se ujutru Milan
nađe na terasi hotela sa poznanikom, novinarem lokalnih novina, kome se požalio
za šešir. Novinaru je ovo delovalo i kao „živ“ događaj, lepa priča, nije se
predao i naterao je Milana da odu na Crkvinu, s momkom vičnim planinarenju,
koji je bez problema, među rastinjem, našao „panama šešir“. Moja ideja da se
sačeka jesen pa neko pošalje da nađe polutruo šešir bila je cinična. Milanovom
zadovoljstvu, gotovo sreći nije bilo kraja. O tome je pričao s prijateljima, a
onda je u hotelskoj sobi gledao jedan film
koji je Fasbinder snimao s Šigulom, a šešir je mirovao na krevetu.
Нема коментара:
Постави коментар