Nervozan tip, mislila je, pravi propali
umetnik. Odjednom kao da je ekran laptopa pred njom potamneo, da se baterija
ispraznila. Skoro da nije ni znala po čemu sve prebira. Upoznala ga davno na
jednoj od večeri slikarske kolonije na Zalatiboru; onda je bila korespodent
poznate fabrike lekova, sada je turistički vodič; dovela je grupu penzionera u
odmaralište u Baru. Ima od onda deset, iza nje su dva propala braka, valjda ima
dvanest godina: navaljivao je onda na nju, bila je mlada i zgodna, nije
pristala da je obrlati. Sledećeg jutra je otputovala, nije mu dala priliku ni
da se pozdrave, rekao joj je jutros. Imaju ljudi ceo život svoje želje,
nasmejala se, svoja nadanja i strahovanja. I dalje nemam sreće sa ženama,
neprekidno je koketirao. On je bio osrednji slikar, sada bez para i imena,
znala je. Pogledala ga je. Udvaro joj se na komičan način. Usne su mu
podrhtavale. I sam je bio svestan da nije opušten. Na plaži su na Pržnom, sede
na pesku na kome su dva njena zelena peškira, pod malim je suncobranom kakve
nose prodavačice krofni uz obalu. Ona je bela kao sneg, on beo i skoro
trbušast. Njemu je četrdeset i dve, meni je četrdeset i pet, uzdahnula je.
Mislila je da ovo nije prilika za prolaznu ljubav, ali nije imala kuda, ruke su
joj se znojile. Nekako je dokrajčena: nije sada ni izgledala privlačno: uzalud
se ofarbala u plavo. Neka devojka se smejala desno od njih, a onda i ona druga
uz nju. Nije volela te slučajne susrete, kakav je juče bio i ovaj u Budvi.
Odjenom je videla sebe kako negde sedi i sebe posmatra. Spustila je šešir na
lice, nije samo da je neko ne prepozna i sunce ne ispeče, već je sramota od
sebe same. Tako bi se rashladila, da dođe k sebi, ali se bojala da krene prema
vodi i neko je ovde ne prepozna. Panika je hvata. On je neprekidno pričao, popili
su davno flašu crnog vina. Uspela je da mu kaže da se trenutno ne oseća
prijatno. Nije imao para, nagrajisao je skoro u Rimu, nasmejao se, izgubio je
na kartama velike pare. Uz vino je pre dva sata kupio i konzervu ribe s
pasuljem. To im je, uz veknu hleba, bio ručak na plaži. Skoro da je i on nju
nemoćno gledao: trudio se da joj ugodi. „Ovo je Balkan“, rekao je. Nije imala
kud, srce joj je ubrzano lupalo. Pravio joj peškirom hlad, mahao novinama kao
lepezom. Peškir na kome je on sedeo obesio je na suncobran. Zaista ima
osetljivu kožu, mislila je. Zna odavno da je potrošena žena: nije ona
više za ove tanke haljine bez rukava. Ta njena misao mogla bi da se upotrebi i
u kakvoj knjizi, bila je prema sebi pravi cinik. On je, na svoj način „ok“, dobar
je poznavalac umetnosti. Rekao je: „Izvini, ja nemam para za ove dve
kafe, u tebe se uzdam“. Dugo je ćutala, sve je bedno i kukavno. Pored tacne, uz
šolje je stavila pare. Pričao je o slikaru poznaniku u Beogradu, o tome kako se
nada da će mu on prodati veliki kolorisani crtež bogatom Rusu. Telefonirao je
izvesnoj Jeleni, treba da mu organizuje izložbu slika u kafeu u Kotoru; tamo
nisu znali ništa o tome, a do izložbe ostalo je nedelju dana, rekao je.
Najbolje bi joj bilo da ima tegove za vežbanje na nogama i da zagazi u vodu i
ide kroz nju dok ne potone. To bi bila ljubavna priča, rugala se sebi. Rekao
je: „Moj je moto, budi srećan. I onako, niko neće primetiti da si nesrećan“.
Kajala se da je spavala s njim, da mu se podala u svom autu; bila je gladna
seksa i osetljiva na muške mirise. Kakav slučaj. Tešio je: „Nije važno šta smo
uradili, već da smo ostali isti“.
Нема коментара:
Постави коментар