RATKO DANGUBIĆ: PRAZAN BELI TANJIR

Iznenada ga je popustila glava. U trenutku se sve to odigralo. Počeo je da gleda oko sebe. Biblioteka, ovakva biblioteka se nalazi u svakom malo većem gradu; u svakoj od njih ima bizarna sala za jebenu publiku, mislio je. Trgao se, kao da ga je neko drmao za ramena. Levo od njega je sedeo onaj koji treba prvi da govori, koji se toga trenutka oglasio pozdravom prisutnima. Tu je, desno od njega, njegov dobar drug i prijatelj, koji je o njegovoj knjizi i pisao u jednom književnom listu. Pisao je, naravno, a nije razumeo kakva je nebuloza knjiga, uzdahnuo je. Sedeo je gotovo uspravan, nepomičan: prijatelj će roman i danas da hvali. Stavio je i on na sto, pred sebe knjigu, koja je mirisala na štampariju. Taj miris nekada ga je uznemiravao, sada mu je nalik na vonj prosutog vinjaka. Buljio je u naslov, u fotografiju na koricama: prazan beli tanjir, na crveno-belom karo stolnjaku. Nekako je izgubio osećaj za vreme, a kajao se da nije pre ulaska u salu svratio i do klozeta. Kao da nije ovde prisutan, a mora da bude tu. Knjiga koja je ispred njega, nema sumnje, je njegova knjiga. Najradije bi je bacio na pod ili gurnuo pod sto i nagazio nogama. Nekada se, sećao se, na ovakvim večerima okupljalo dosta sveta. Ako ništa, posebno s jeseni i zimi, bilo je penzionera koji su dolazii da se ugreju u sali, studenata gladnih javnih lica. Pogledi ovih ljudi nisu neprijateljski, pre bi se reklo da se okupio ravnodušan svet. Neki su ga gledali i sa simpatijom. Pravi je praznik bio u ono davno vreme ako bi bila tu i kakva boca alkohola i plastične i papirne čaše, a o kanapeima da i ne govori. Ovi ovde, pitao se, ko su ovi ljudi ovde. Pogledom je krenuo po prisutnima u sali, po ovima koji su sedeli s njim za stolom. Izvadio je polako mobilni iz džepa i isključio ga da se ne oglasi Internacionalom. Tu melodiju mu je postavio prijatelj koji nestanak komunizma ne može da preboli. Sada je u sali jedva sedam-osam nedovršenih novinara i dva-tri dokona starca, i oni pogleduju na sat; ne slušaju šta uvodničar govori. Trebalo je ovo otkazati, mislio je, trebalo je da natera sudbinu da dođe ona mesto njega. Sve snimaju ovo ljudi, i ne slušaju, pa će, kada im zatreba to složiti u kakvu nepotrebnu nebulozu. Jednog od ovih čeka devojka, drugi ide po sina u pozorište, treći ima još jednu tezgu na radiju, a ova devojka s kraja radi u onom listu gde je kultura među ukrštenim rečima. U salu je ušla debela žena sa stolicom u rukama, to je sigurno jedna od bibliotekarki. Odavano je shvatio kuda idu knjige: u pizdu materinu. Pravo ima onaj njegov idiot u knjizi, Petar, klovn koji kaže: „Elektronska knjiga jede i čitaoce i pisce“. Kakvi posetioci književnih večeri, sve je farsa. Uzeo je u ruke knjigu, na njega je red da čita. Kako bi sa zadovoljstvom pljunuo na sve. Sranje, trgao se, nisam poneo naočare, ima da se oteli dok ovo pročita. Sve je pogrešno, sve je laž, mislio je.