MILAN TODOROV: TI

Kad sam imao deset godina, moj otac je imao pedeset. O tome nisam razmišljao u to vreme. O starosti, o mladosti, a o tome šta čovek može da uradi sa poklonjenim mu vremenom, nisam imao pojma.

Često sam sanjao da sam dobio krila. I da sam na putu. Kad bih mogao, stalno bih putovao. Ne znam zašto. 

Ali, ja ne putujem. Ne pamtim kad sam poslednji put negde putovao.

Moj otac, o da, on je mnogo putovao. Kao bebu odneli su ga u Čikago. Posle je bio u Ščećinu u logoru. Stalag123. Čuvam njegovu poštansku kartu iz tog doba. Nikad nije pričao kako mu je bilo u logoru. Pojavljivale su mu se male crne drvene iglice u leđima. Obično leti. Tada je tražio da mu ih vadim iz kože finom pincetom. Govorio je da je to zbog injekcija koje su mu davali nacisti u logoru. Bio je tamo četiri godine. Logor su na kraju rata oslobodili Amerikanci. Ponudili su svakom logorašu mogućnost da bira kuda će da ode posle rata. Mnogi su izbarali Ameriku. Moj otac se vratio u Srbiju.

Ne mogu to da razumem. Taj nagon da si stalno kod kuće. Potrebu da se stalno vraćaš na isto.
Mislim da sam samo zbog toga mnogo čitao.

Odlazio bih predveče u biblioteku udaljenu svega nekoliko kuća od naše. Ostajao bih tamo dugo tražeći najbolje naslove.

Jedno veče sam se vratio sa knjigom koja se, sećam se vrlo dobro, zvala "Tata ti si lud".

Otac je stojao u dovratku. Obično me nije pitao šta čitam. Nije ni sada. Međutim, ja sam ga izazivao. Pogodi šta sam danas našao u policama. On nije mogao da pogodi, naravno.

Mislim da je već tada znao da je bolestan.

Tata ti si lud, rekao sam mu.

Prvi put u životu video sam da je ozbljno ljut.

Molim, šta si rekao?

Tata ti si lud, rekao sam malo tiše i onda, shvativši da sam preterao, brzo dodao da je to naslov Sarojanove knjige. Bila je to, u ono vreme, popularna knjiga za emencipovanje dece.

Jako mi se dopadala.

Ali, otac je bio povređen.

Tri dana nije govorio sa mnom.

Ja sam u to vreme, kao najmlađi ćlan porodice, počeo roditelje da nazivam njihovim ličnim imenima i nisam im više govorio vi nego  ti.

Sad je to smešno. Ali, tako je bilo. Moja starija sestra je i dalje majci i ocu persirala. Ja ne!

Mislio sam da ću tako brže da odrastem.

Mislio sam da ću jednog dana otići u veliki omamljujući Čikago.U stvari, odleteti tamo. Ne kao nekad, kad se putovalo nedeljama brodom...Nisam nameravao da odem u taj Ščećin, to ne. Baltičko more, Poljaci, Nemci...Uostalom, verovao sam da nikada neće biti rata. Pa i ako ga bude, mene nikada neće niko zarobiti. Biću uvek na strani dobra, a dobro uvek pobeđuje.

Tako sam ja onda mislio.

Otac se naglo menjao. Njegove krupne tople oči su upale i zenice su mu igrale kao dve male vatrice zapaljene u dubokom ulju.

Onda je otišao u bolnicu.

Niko od nas nije znao šta mu je.

Nismo se usuđivali da pitamo lekare. Meni je jedan pacijent rekao u poverenju da otac odbija da uzima hranu. I da to kažem majci.

Nisam joj to rekao.

Tada smo još išli svake nedelje popodne ocu u posete. Posle smo i to proredili. Ja sam tada navukao smrtni strah od bolnica i lekara. To me prati i danas.

Ipak, jednog nedeljnog popodneva, otac nam je rekao da je sa njim sve u redu. I da hoće da dođe kući.

U redu, rekla je majka, razgovaraćemo sa lekarima.

Lekari su nam rekli da ne znaju šta mu je. Potpisaće otpusnu listu, ali na našu odgovornost.

Sutradan smo otišli po oca. Došao je kući taksijem. Majka  je ispekla pile. I pekarski krompir.

Svi smo se radovali očevom ozdravljenju. Jeli smo slatko. I otac je dobro jeo. Sve je opet bilo dobro.

Posle mesec dana prestao je da govori. Mislim da je mogao da govori, ali nije hteo da govori. Ne znam kako se to u medicinskoj nauci zove, ali nije retka pojava, svakako.

Stalno je držao oči zatvorene kao da spava. Ali nije spavao. I mi smo znali da otac ne spava, nego nas osluškuje.

Onda smo odlučili da mu prepričavamo život.

Svako od nas bi sedeo koliko hoće, sat, dva, tri, pored očevog uzglavlja u velikoj prednjoj sobi naše kuće i pričao mu šta se dešava napolju.

Na primer, da deca upravo prolaze ispod prozora prosipajući čips, deca koja idu u školu. Autobus pristaje na stanicu kraj parka. Iz njega niko ne izlazi. I slične stvari, sasvim bez značaja.

Premda, najviše smo mu govorili o onome što če se dogoditi sutra.
Okrečićemo ovu sobu. Potrebno joj je sveže boje, govorila je majka. Na prozoru je potebno zameniti deo drvene roletne. Zasadićemo drvo jasmina, ono donosi sreću.
Ponekad bi mu sestra, koja ima božanstven glas, čitala novine. O ukidanju tramvaja u nekom nepoznatom gradu. O teoriji velikog praska. O nekom penzionisanom generalu koji je digao glas protiv zla u svetu. O veštački uzgojenim tunama u nekom toplom moru...
Na njegovom licu nikad nije bilo zlobnog osmeha. Njegove usne se nisu pomerale.

Ponekad bih drndao nešto na gitari koju mi je on kupio. Tada bi otac trepnuo očima. Na kratko.

Pričao sam mu da ću se oženiti nekom zgodnom devojkom, to svakako, i da ću imati  bar troje dece. Naravno da sam sve ulepšavao. I šaputao sam mu na uho, ja ću te izlečiti. I, ti znaš da te nikad nisam izneverio. Budi spokojan, oče, sasvim miran.
Majka bi ponekad ušla i blago rastresla paperje u očevom jastuku. Na noćnom stočiću pored očevog kreveta stajala je mala prošivena zastava Sjedinjenih američkih država probodena sjajnom metalnom kopčom Saveza američkih Srba. I beli anđeo sa krilima, zarobljen u maloj staklenoj kugli u kojoj je, kad je prodrmate, vejao sitan, uporan, lažni sneg.
......................

Sada, kada imam pedeset godina kao i otac, znam da je sve trebalo da bude drugačije. Znam da dečak nikada ne bi trebalo da bude ohol. Čak i kada je ceo svet i ceo život pred njim.

Ne postoji način da budem bolji od svoga oca. To sada znam, takođe.

Ali, onda sam još govorio "ti" ocu da bi moje i njegovo"ti" bilo isto.
Ali, ništa na svetu nije isto.

Osim samoće, koju nas ščepa na kraju.