Nije u sredu mogla da
dođe, meko se izvinila, imala je malu obavezu prema majci. Nije ni pitao kakvu
obavezu. Stavio je na sto novine, razumela je da je u njima njegovo pismo, u
vezi sa kastriranjem kerova lutalica, u rubrici čitalaca „Među nama“. I gurnuo je otvorene,
presavijene novine prema njoj. Nije posegnula za njima. Trajala je pauza minut.
Ostao je zbunjen. Njegovo udvaranje njoj nije bilo po volji. Opisivao je
kako je u nedelju bio na pikniku koji mu se nije dopao, jer nije bilo sveta
koji poznaje i bilo je mnogo ofucane gospode. To je bilo na severu, negde u
obnovljenom grofovskom dvorcu, blizu Sombora. Zaboravio je kako se zovu imanje
i selo pored koga su skrenuli u polje, na put od tucanika. „Čestitam“, rekla je
podrugljivo, ali ni to njega nije dirnulo. To je bio omanju dvorac, rekao je,
navodio je latinska imena biljaka koje su oko njega ponovo posađene, koliko je
starih stabla bagrema i platana preostalo. Uzvikivao je, pomalo starnski: „Pa
to je krasno!“ Sumnjala je da on i nije pesnik. Nije shvatala kako je pristala
da se po drugi put sretnu u kafeu. Nekako je posebno coktao jezikom, kao da je
progutao bonbonu. Kapci njenih snenih očiju povremeno su se sklapali, kao da
drema. U celom njegovom biću se vrpoljilo nešto što je bio do bola perverzno.
Ona postade bestidno koketna, sada mu se otvoreno rugala, i on nije shvatao
kuda razgovor vodi. Na neki poseban način žalio se kako se od pesama ne može da
živi, ali on ume da čuva svoj integriritet, jer nije spreman da živi od
mislostinje. Pomalo joj je ličio na pacova ili rakuna. Osećali je taj slatki
prezir prema njemu, koji se gnezdio i u njenom stomaku. Sumnjala je da ima
hrabrosti da piše srcem, da je samo ženskaroš. Navodno, sprema se da stvara pod svojim imenom, da objavi himnu ljubavi. Ono što jej je najviše smetalo bila je njegova drskost da
joj se otvoreno udvara, kao da silazi prema njoj stepenicama s rukama punim
svojih remek-dela. Ona se zanosila idejom da ga provocira do kraja, pa mu je
rekla: “Danas si gotovo neobičan.“ Tražila je da joj objasni kakvu knjigu
pravi, i o kakvoj ljubavi. On je rekao da postoje stvari koje zna da radi
dovoljno dobro, i nema sumnje da je bio dvosmislen. Ponovio joj je da ne živi
od milosrđa, da ima svoj kiosk-restoran i ponudio joj da odu do tamo. Krenula
je za njim, iz radoznalosti. Vukli su se preko trga, dok se asfalt ugibao, pa
su skrenuli u malu ulicu. Buljila je u natpis nad vratima kiosk-restorana s
blagim čuđenjem; nad drečavo plavim vratima je stajalo: „Domaća kuvana jela.“
Нема коментара:
Постави коментар