MILAN TODOROV: 6,3 RIHTERA

          To je samo loš pokušaj da pronađe nešto što se ne menja, privid istovetnosti uprkos vremenu, mislila je dok je ispod oka posmatrala svog supruga kako se, kao kokoška na večernjem legalu, gnezdi u iskrzaloj kožnoj fotelji očekujući da počne omiljeni mu televizijski kviz Slagalica.

         Ponekad bi mu se i ona priključila pred televizorom, ali bi brzo odustajala. Nije nalazila smislen odgovor na pitanje zašto bi učestvovala u tuđem i, po njoj, zaludnom takmičenju. 

         Radost koja bi obuzela njenog supruga kada bi, pre nekog od učesnika, dešifrovao permutovanu skrivenu reč „preslica“ ili utvrdio koliko se puta broj sedam može podeliti sa brojem 0,24 sa najmanjim ostatkom, činila joj se uvodom u katastrofu, o kojoj još ništa nije znala. 

           Mihajlo, kako se zvao njen suprug, je pokušao da joj objasni čitavu stvar.

          -  Ja, rekao je, na taj način samo utvrđujem svoja skromna znanja i  vežbam da stičem nova. Mislim da je to, u mojim godinama, od presudne važnosti za očuvanje vijuga.

          Imao je pedeset, prošao rat, vratio se normalan, bez ikakvog posttraumatskog sindroma, moždane vijuge su mu bile u najboljem redu...jedino, nisu više spavali u istoj sobi.

 Jednog dana je shvatila da ima dva izbora. Da vrišti ili da trči.

          Njen predlog da promene monotono ubitačni predvečernji ritam, obuku trenerice, obuju patike i optrče jedan  krug oko parka pre spavanja, Mihajlo je glatko odbio.

        - Nećemo dugo – insistirala je Magda - samo onoliko koliko je dovoljno da izbacimo sve to iz naših glava, taj suv vazduh u plućima...

         - Rekao sam da u tome ne učestvujem! Uostalom, i Amerikanci su utvrdili da džoging nije zdrav.

         - Ako su Amerikanci to utvrdili, Mijajlo, što pola Amerike, i staro i mlado redovno trči?! – rekla mu je namerno Mijajlo, pokušavajući da ga povredi, ne bi li ga bar malo prodrmala.

         - Zato štu su frustrirani - rekao je mirno i dodao - Uostalom, što ne istrčiš taj krug sama?

         - Otkud ti sad to?

         -  Uvek si volela da trčiš, za ne? Koliko puta si mi pričala o tome kako si, skakutajući na jednoj nozi, prevaljivala put od kuće do škole i nazad.

         -  Da... Ali to je bilo kad sam bila devojčica... Sada...

     

          Nije imalo smisla da se dalje raspravljaju. Naglo je ućutala i otišla  u garderobu da se presvuče. Pogledala se u ogledalu. Naravno, nije bila zadovoljna onim što je videla. Pomišljala je da je  verovatno zbog toga i izgovorila onu rečenicu o promeni ustajalog vazduha. To se, valjda, zove eufemizam. Tako bi to Mihajlo nazvao. On je profesor književnosti. Vrlo dobro barata rečima. Magda je to njemu uvek priznavala. Ona u tome nije bila mnogo vešta. I zbog toga, ali ne jedino zbog toga, bila je veoma, veoma nezadovoljna sobom. Evo i sada, u garderobi, mislila je, šta vidim? Preveliku stražnjicu. Mihajlo, taj jezički sladokusac, bi prosto rekao: veliko, dobro dupe. Možda i sočno dupe. Magdu su užasavali takvi opisi. Milion puta  mu je, naravno bez ikakvog povratnog efekta, rekla da je seksualni manijak.

        Pronašla je najzad trenericu, koju nije godinama nosila. Nije joj se sviđala njena boja. Bila je siva, možda malčice zelenkasta, ne maslinasta ili nebesko plava, nego više pepeljasta. Sada joj se  učinila  sasvim prikladna za jedan usamljenički, kratki i laki večernji džoging stazama velikog starog parka, koji počinje odmah tu na petsto metara od zgrade u kojoj žive a završava se barakama vojne radionice.

          - Brzo se vraćam!

Naravno da je nije čuo.

          Napolju je duvao hladan vetar i prognozirali su obilne padavine te noći, ali Magdi to uopšte nije smetalo, za razliku od Mihajla koga vetar i nagle promene temperature bacaju u depresiju i podstiču da prekomeno pije.

...........

       Trčala je laganim tempom, povremeno zastajući koliko da uzme vazduh. Nije  trčala godinama i osećala je da joj nedostaje, ne toliko snage, koliko one neopisivo lake simfonije udisaja i izdisaja, oni uvežbani pokreti dijafragme koja lebdi između opuštenosti kada je noga u vazduhu i grča kada se noga spusti i otme delić beskrajnog zemaljskog prostora.

          Posle dvadesestak minuta dospela je do kraja parka u čijoj se mračnoj šupljini  nalazilo parkiralište rashodovanih vojnih vozila. Učinilo joj se da bi, na osnovu položaja olupina vojnih kamiona i transpotera, koji su nasumce ležali rasparčani na zamašćenom asfaltu, mogla da rekonstruiše bojište i zločine koji su se na njima događali. Iznenada, na kraju te skršene čelične kolone spazi siluetu nekog muškarca. U prvi mah nije joj izgledao preteće. Svakako neko ko džogra upravo kao i ja, pomislila je, približavajući mu se malo ubrzanijim korakom. Čovek se sagnuo i vezivao perlu na  patikama.

          - Dobro veče, komšinice – rekao je dubok muški glas iz mraka.

          Nije mu odgovorila. Nije ga poznavala i nastavila je da trči, donekle već zamorena, ipak u iščekivanju da se domogne centralne šetačke linije u parku, sa više svetla i po kojim zadocnelim prolaznikom. Osećala je da je hvata sve veća jeza od ove noći, od huka vetra u mraku i tih zlokobnih kontura rasturenih vojnih vozila.

          Zatim je začula bat trkača iza sebe. Osetila je da prati njen ritam,  da je sledi. Okrenula se, ne zaustavljajući se. Muškarac je zastao. U mozgu joj se pojaviše sve one priče o manijacima koji siluju džogerke na kraju trkačke staze, onda  kada su previše umorne od trčanja da bi se uspešno branile.

          Trčala je dalje kao bez duše, poslednjom snagom, da bi na kraju samo ubrzano hodala prema bloku stambenih zgrada, osećajući kako joj se neznanac sve više približava. Sve vreme je osećala  njegov pogled na sebi.  I znala je tačno u koji deo njenog tela se zapiljio. Manijak, pomisli, kao i moj suprug.

          A onda im se tela izravnaše u prostoru, da bi tren kasnije taj nepoznati opasni muškarac, ne osvrćući se, jednakim odmerenim kasom nestao iza prve sive zgrade ostavljajući  oblačić muškog znoja pomešan sa mirisom mošusa, kože i duvana iza sebe.

          Kad napokon stiže  pod mali betonski trem kojim je natklonjen hodnik ulaza u zgradu učini joj se da tlo podrhtava pod njenim nogama. Stajala je tako koji minut očekujući da će se odjednom sve to oko nje srušiti i nestati. I ta zgrada od prenapregnutog betona i njihov stan u njoj i Mihajlo gore u stanu i najzad i ne na kraju, taj nepoznati muškarac u mraku...
          Ali, ništa nije nestalo, sve je bilo tu i čekalo na nju.
          Kada se ušunjala u stan, primetila je da je Mihajlo  već pod gasom.

          - Dušo -  reče joj veselo - znaš šta se dogodilo u Japanu?

          Nije znala.

          - Zemljotres, 6,3 Rihtera! Samo što oni to sjajno podnose. Zamisli, spiker je nastavio da čita vesti dok su se kamere ljuljale i reflektori padali po njemu!