Taj dan Nikola T. je kupio suprasni krmaču od veterinara
koga su zvali Brazilac. Niko ne zna odakle mu taj egzotični nadimak, ali kako
je dobro igrao fudbal, valjda je to ime stiglo sa te strame. Izmicao se deseti
januar i padao je krupan, lep sneg. Ribar Nikola T. vozio je sanke, sporednom,
malo nagnutom ulicom, sa lepo ofarbanim fasadama kuća, kao u ruskim filmovima i
romanima. Imao je do svoga novog obora dobrih pet kilometara. Nije bilo tu
trojke i praporaca, a sanke je vukao njegov sedmogodišnji dorat. Naravno, u
sankama je groktala suprasna krmača. Nikola T. je poznat kao majstor koji
najbolje plete ribarske mreže i ume da uštedi najlon i konac. Pre godinu dana
ispleo je i dve mreže na dar klincima koji igraju tenis na obližnjoj livadi, na
koju su dovukli ostatke smrvljene crvene cigle iz ciglane. Tako, dok je Nikola
T. klizio od kuće do kuće, i mislio o nastavnici Jarmili koja treba uskora da
se uda za njega, krmača u saonicama krenula je da se prasi: i Nikola T. se
uzbudio i skoro da nije znao šta da radi. Pre toga Nikola T. je mislio na
Uskrs, a tek je Božić prošao, na Dunavu, i kako je jesenas izvadio otuda, iz
mutne vode, soma poput ove krmače. Kada se okrenuo i pogledao u saonice,
iznendaio se: video je prvo prase na ono malo slame oko krmače. Njegova majka
umela je da mudruje da se nevolje dešavaju svuda i da ne postoji na zemlji
mesto gde nema nevolja, gde bi pisalo: „Ovo je Raj.“ Nasmejao se, gorko. Niko
ne ume kao njegova majka da stvari predstavi onakvim kakve nisu. Sa saonicama i
krmačom koja se prasila Nikola T. je, imao je sreće, skrenuo brzo kroz otvorenu
kapiju u dvorište Hena. I tu je krmača,
pod toplom nastrešnicom Henovih, oprasila trinaest prasadi. Sneg nije prestajao
da pada. Sreći Nikole T. nije bilo kraja i jedno prase je obećao, kada malo
ojačaju na krmačinom mleku, mlađem Henu. Tri velike bale slame su prostrli
ispod prasadi i krmače i dva pokrovca iznad njih postavili. Nikola T. je osećao
sreću i u ustima. Te večeri je mladi Hen pričao o ovome događaju u kafani
„Crveni petao“. Tu je bilo ljudi koji je to zanimalo, a bilo je i onih koji su
voleli da razgovaraju o politici i seksu, a tu su bili i stalni gosti, profesor
muzike Kišprdilov, koji je ponavljao jedno te jedno („Mocart je genije.“) i
penzionisani profesor matematike Stepanov koji je odmahivao rukom i dodavao:
„Sve je informacija.“ Nešto malo iza devet sati te iste večeri u kafani „Crveni
petao“ vladao je minut muk, a da niko nije umeo da objasni zašto. Ni na jednu,
ni na drugu stranu nije bilo glasa. Nije to bilo ništa posebno, ali je bilo.
Taj muk se iznenada javio. Kao da je nešto nepoznato strujalo ljudima kroz krv.
Narednog jutra, i ovo ima i nema veze sa pričom, baba Vasa je u Gajdobri kazala
najstarijem unuku: „Istoriju stvaraju svakakvi ljudi.“ To je bilo lepo, zimsko
jutro u ravnici. Toga jutra, posle obilaska obora sa krmačom i prasadma, nemir
je pokuljao u glavu Nikole T. i on je poželeo da vidi verenicu Jarmilu, da se
pohvali koliko prasadi ima. Sedeli su njih dvoje iza deset toga (narednog)
jutra u kafani, a gazda kafane je na gramofon stavio ploču: „Ruže su crvene.“
Neprekidno pričanje o ovome ili o tome šta će biti, iznurilo je prethodne
večeri govornike i one koji slušju i piju u kafani, pa toga jutra nije bilo
sveta za stolovima, osim Nikole T. i Jarmile, koja je pila bozu, a Nikola T.
kafu i fraklić dudovače. Tada je tu banuo veterinar Brazilac, nasmejan, koji
ima požutele zube, i rekao Nikoli T. s
vrata: „Ti imaš sto i jedan razlog da jutros častiš.“ Jarmila se nasmejala,
slatko i rekla: „Profesor Stepanov je u pravu, sve je informacija.“
Нема коментара:
Постави коментар