On govori i sluša, sve sam radi, kao da ovo obavlja u ime
svih: i tako počinje i prekida razgovor. Sebe je pitao šta je hteo da kaže
juče, malopre, pa se kolebao da to i nije rekao, kao da je umislio da je sve to
rekao. Posle se vajkao kako se ne seća ničega. Susret sa njim nije bizaran,
nije bez aluzija, i uvek deluje kao sticaj okolnosti. Verujem da treba
razmisliti o njegovim ujdurmama, kao i o činjenici da priča kako priča, samo da
bi terao ljude da ostanu tu. To je njegov način da opstane u centru pažnje. On
nije malouman. Tu stvar da voli da priča nosi u sebi kako kokoš nosi jaje dok
ga ne izleže. Prvo je sada opisivao zaboravljene događaje iz 1848, kao da je
bio tamo, slikao smrt kapetana Nađa, kako je ovaj ležao ustreljen, zagnjurenog
lica u blato u pustari kod Segedina. Prebrojvao je koliko kapetan ima metaka u
telu, kao da je nesrećnik pred njim, a onda govorio kako je za kapetanom žena
nosila crninu do smrti. Nekako je ispadalo kao da on sve to posmatra iz daljine
i blizine, okružen kamerama, uperenim na sam događaj. Taj koji govori zove se
Mileta, rodom je iz Bukina, knjigovođa je u zadruzi u Gajdobri. Onda priča o
drugom događaju koji je na redu da o njemu govori i sve izgleda sada veselo i
svečano. Pogledao je u zid u kancelariji upravnika kudeljare, gde svraća
povremeno , pravo u jelenske rogove koji su stajali nasuprot vladareve
fotografije i rekao: ”Priču, kao i Blibliju, Bog je izmislio zbog ljudske
rase.” Onda je govorio kako su na pijaci u Palanci Cigani iz Deronja prodavali
i kupovali perje. Muva zunzara letele je tamo-ovami i upravnik kudeljare se
dosađivao, pa je mahao savijenim novinama ne bi li je kako dotukao. U ravnici
nema boljih muzičara od onih iz Deronja, rekao je knjigovođa. Posle je i sam
gledao kako muva sere po staklu na prozoru i odmahivao glavom. Potom je
nastavio priču o perjarima. U Palanci je dobar kupac perja Hornjak, koji u
radnji „Hornjak i baba“ pravi jastuke i jorgane punjene perjem i prodaje ih na
pijacama od Praga do Skopja. Povremeno bi knjigovođa pogledao na sat i uzdisao.
“Dogodilo se jednom”, smejao se i nastavio priču, “da su Cigani prodali, u
papirnom džaku šećerane iz Crveneke, perje anđela. Kako su do ovoga perja
došli, to samo oni znaju, ali nisu znali da je to perje anđela. Tada je i sam Hornjak govrio da
dolazi ledeno doba i da perja neće biti dosta. Od perja anđela, ne znajući o
kakvom se perju radi, Hornjak je napravio jastuk koji je kupio policajac Majka
iz Futoga. Taj nadimak Majka policajac je zaradio, jer, kada udari prestupnika,
govori: Nisam ti ja Majka. Za perje se u ravnici govori da je najbolje u
Palanci, mada u Banatu to ne priznaju. Na ovom jastuku policajac Majka je
sanjao kako grli mlekaricu Micu, a da nije sebi znao da objasni ko je ona i gde
živi. I onda je on jedne subote zašao u onu ulicu pored Vladičinog dvora u
Novom Sadu, i tamo sreo Micu, Micu iz svojih snova. I odmah su se tu u Sabornoj
crkvi oni venačali, jer je, navodno, i Mica Majku stalno sanjala. Baš se
policajac Majka namučio sa snovima, priznao je Mici. Ima ljudi koji su ga čuli
kako je u kafani „Bela lađa“ rekao mudru stavar: „Sve što je postalo san,
ranije je postojalo kao nadanje.“ Mlekarica Mica rodila je svome Majki tri
sina, svaki lepši od lepšeg: nalik na anđele.” Tako je knjigovođa u kancelariji
upravnika kudeljare završio priču, taman kada je ovaj uspeo da novinama klepi
muvu zunzaru na svom stolu, pored mastionice koja je služila kao pepeljara.
Posle je knjihovođa, uz gorku kafu, dodao da je nakon udaje mlekarica Mica
spavala sa ovim jastukom od perja anđela pod glavom. Iz noći u noć Navodno ona
nije ništa sanjala na tom jastuku: samo jednom je usnila jorgandžiju Hornjaka
kako govori na pijaci da dolazi ledeno doba, i da u ravnici mora da bude hladno
kao u Sibiru.
Нема коментара:
Постави коментар