Žarko Rošulj u knjizi „Čas opisa časopisa VI” analizira omiljene žanrove srpske periodike od 1830. do 1918. godine
„Pečatnja je slobodna, samo se spisatelji ’apse”,
paradoks je tipičan za istoriju aforizma i karikature u Srbiji, neizbežno
povezanih s cenzurom i gašenjem listova koji su ih objavljivali. Ove, kao i
mnoge druge zanimljive pojedinosti, mogu se naći u studiji Žarka Rošulja „Čas
opisa časopisa VI” (Matica srpska i Institut za književnost i umetnost), koja
detaljno analizira omiljene žanrove srpske periodike od 1830. do 1918. godine –
aforizam i karikaturu. Simbolično, kao u pričanjima neke Šeherezade satiričarke,
ovo izdanje sadrži ukupno 1.001 aforizam, iz pera Sterije, Ljube Nenadovića,
Zmaja, Milovana Glišića, Milorada Mitrovića, Alekse Šantića, Branislava Nušića,
Brane Cvetkovića, Jovana Skerlića i drugih. Inače, Zmaj je sarađujući u
satiričnoj štampi koristio čak 500 različitih pseudonima, dok Radoje Domanović,
koji je uređivao satirični list „Stradija”, uopšte nije pisao aforizme.
Zanimljivo je da je, ako izuzmemo „Mali bukvar za veliku
decu” Mihaila Maksimovića (1792), prvu knjigu aforizama objavila 1897. kraljica
Natalija Obrenović. „Njeni ’Aforizmi’ ujedno su i prva satirična knjiga
predstavljena na književnoj večeri u Beogradu. Malo ko pamti da je
predstavljanje kraljičine knjige aforizama obavljeno uz vatromet, bakljadu,
vojnu muziku i ’razne oblike razonode’”, piše Rošulj.
Prema ovom istraživanju Žarka Rošulja, prvi šaljivi list
koji je zabranjen zbog aforizma bio je Književni dodatak „Južne pčele” (1852.
Novi Sad), braće Danila i Milorada Medakovića. Zloglasni aforizam glasio je:
„Ko je nesretnjii od novinara koi se vlasti zameri? Novinar koi se narodu
zameri.” Njegov autor bio je „pop Nika Nikolić iz Kneza”.
Najviše su bili zabranjivani listovi „Gedža” u 19. i
„Zvono” u 20. veku, zbog karikatura kraljeva Milana Obrenovića i Petra Prvog
Karađorđevića. Međutim, karikature su se pojavile i pre pokretanja šaljive
periodike. Knez Miloš Obrenović voleo je da karikira pojedine ličnosti, pa je
tako slikaru Pavelu Đurkoviću naložio da izradi sliku činovnika Đorđa Ćeleša.
Žarko Rošulj navodi karikature značajnih slikara:
Dimitrija Avramovića, Đure Jakšića, Uroša Predića, Paje Jovanovića, Marka
Murata, Brane C. Cvetkovića, Stevana Milosavljevića, Tomislava Krizmana i
drugih.
Iako „Šumadinka” nije bila satirični list, zabranjena je
1850. godine zbog aforizama Ljube Nenadovića, a prvi urednik jednog šaljivog
lista koji je osuđen na kaznu zatvora bio je Đorđe Rajković, u Novom Sadu 1861.
godine. Koliko su aforizmi bili cenjeni u srpskoj štampi na početku 20. veka
pokazuje i podatak da je u dnevnom listu „Politika” Jefta Ugričić pokrenuo
satiričnu rubriku koja je bila štampana na prvoj stranici. Međutim, „Politika”
je izveštavala i o tuči zbog aforizma, kada je urednik „Zvona” (1908) dobio
batine u redakciji lista od činovnika aktuelne vlade, „spomenutog” u aforizmu.
Inače, Žarko Rošulj ovu studiju o žanrovima u srpskoj
šaljivoj periodici (1830–1918) uobličio je u okviru projekta izučavanja
istorije srpske književne periodike, započetog još 1985. godine. Na šestoj
knjizi, o kojoj je sada reč, radio je intenzivno od 2010. do 2013. godine. O
svom istraživačkom radu naš sagovornik kaže:
– Krenuo sam od „Policijskog glasnika” (1897–1914), koji
je pun humorističkih priloga. Meni se humor u policiji posrećio. Otkrio sam do
tada nepoznatu priču Radoja Domanovića „Čudan čovek”. To je imalo i najviše
odjeka u mom radu. Druga knjiga posvećena je studiji o „Gedži”. U tom listu
sarađivali su Jovan Skerlić, Milorad Mitrović, Mile Krpa i drugi. Tu sam otkrio
da je mladi srednjoškolac Skerlić pisao ubojite aforizme protiv srpskih kraljeva
i političara. Treća knjiga kazuje o Peri Todoroviću. Ta studija donela mi je
istoimenu književnu nagradu.
Četvrta Rošuljeva studija posvećena je prvim srpskim
šaljivim listovima, od „Šaljivca” (1850–1851) do „Zmaja” (1864–1871). Peta
studija govori o kraljevima i političarima u srpskoj šaljivoj periodici
(1868–1918) i sadrži studije o kraljevima Milanu i Aleksandru Obrenoviću, kao i
Petru Prvom Karađorđeviću.
– Malo se zna da je Petar Prvi Karađorđević učestvovao u
događajima oko Pariske komune 1871. i da su ga zvali „Crveni princ”. Inače u
Parizu je živeo kao umetnik, slikar i fotograf. Iako je bio naš najobrazovaniji
vladar, satirični listovi su ga napadali i predstavljali kao glupog,
„orangutana”... Njegove demokratske principe da narod sam upravlja zemljom
pogrešno su shvatali svi, pa i satirični listovi. Smatrali su ga zbog toga
lenjim. Otuda onaj čuveni aforizam: Od kada je kralj Petar došao u Srbiju, ne
vlada „demokratija” nego „dremokratija”. Od političara i državnika odabrao sam
Jovana Ristića, Milutina Garašanina i Nikolu Pašića. Ristića su nazivali
„srpskim Bizmarkom” i crtali ga s tri dlake na glavi, što je bilo u skladu s
načinom na koji su evropski karikaturisti crtali Bizmarka. Ristić je bio
„srpski mali Bizmark”. Ipak, najviše karikatura ima u vezi s Pašićem. O njemu
bi se mogla objaviti mapa političkih karikatura – objašnjava Rošulj.
Jedan od omiljenih postupaka oblikovanja aforizama u
našoj staroj šaljivoj periodici bila je i štamparska greška. Ovaj postupak,
karakterističan i za Zmaja, Žarko Rošulj objašnjava na sledeći način:
– Moglo bi se reći da je originalan srpski aforizam počeo
sa štamparskim greškama. Od prvog urednika srpskog šaljivog lista, pa do
najpoznatijeg Jovana Jovanovića Zmaja, mnogi naši aforističari posvetili su se
štamparskim greškama. Nekada se govorilo da u slovoslagačkom sanduku „stanuje”
sam đavo koji meša slova u fahovima, pa slagači reči slažu pogrešno. U
„Šaljivcu” je dat primer pogrešno složene reči „šali”, a treba „žali”. I u to
vreme, sredinom 19. veka, baš kao i sada, izdavači šaljivih listova žalili su
se na teške uslove za izdavanje šaljive periodike. Danas bi to najbolje
potvrdio urednik „Ježa” Radivoje Bojičić, koji se na sve načine dovija da
objavljuje ovo najčuvenije naše satirično glasilo koje je izlazilo u 20. veku –
kaže Rošulj.
Već je u pripremi i sedma knjiga Žarka Rošulja, pod
naslovom „Mali leksikon srpske šaljive periodike (1830–1918)”, a autor je
najavljuje kao iznenađenje zbog analize velikog broja šaljivih izdanja.
Marina Vulićević
objavljeno: 10.08.2014, "Politika", Beograd.
Нема коментара:
Постави коментар