Tek sam
danas uspeo da sklepam pesmu o majstoru opsena. Dugo sam se mučio da nađem rime
za dve reči koje sam hteo da upotrebim.
Na pisanje sam se bacio po jalovom zadatku; još jedna od gluposti na faksu: ne
volim da radim po narudžbi. Ispada kao da se podsmevam sebi, s ciljem da se
odmaknem od sebe. Verujem da se pesma drži iako ne govori o onome o čemu sam
hteo da govori. Ne volim da skrivam namere, niti kojim poslom mislim da se
bavim. Mislim da se uvek trudim da pišem ili govorim mirno, retko se vidi
koliko sam uzbuđen. Trebalo je da ovo napišem kasnije, ipak, otkrivam da sam
student, koji namerava da bude spisatelj. Razume se, ovo moje trunjenje i nije
drugo nego vežba sastavljanja rečenica; namera je zagonetna koliko i pametna.
Pregledao sam mejlove: ništa veliko, ni hitno. U mejlovima iz inostranstva ime
mi pišu pogrešno i muka mi je od nemarnosti ljudi. Ozbiljno ovo kažem. U vezi sa
tim, nemam kome ni da se požalim. Juče sam primio SMS od majke Katarine. Stiglo
je pismo da sam dobio stipendiju od Iraca da dva letnja meseca provedem u
Dablinu. Posle me je zvala telefonom i rekla da je Dablin prljav grad kao i
Beograd, da ima puno narkomana i prosjaka, da je klima sranje, da za mene nisu
njihovi pabovi i njihove krvavice, da to nije prava Irska, da je odatle utekao
i Beket.
Kada sam
majku pitao, odakle ona zna kakav je Dablin, rekla je: „Tamo je Mara
pokojnog Slavoljuba, kod nje sam se
raspitala.“ Mislim da je Dablin pravi grad da se krene s kursom kreativnog
pisanja, rekao sam. Prevalio sam preko polovine studija svetske književnosti,
pa muvanje među profesorima i piscima dolazi kao deo obuke. Verujem da mogu da
budem pisac, iako sada objavljujem pesme i pravim zapise kakav je i ovaj, samo
da nađem svoj stil. Kao i uvek, majka je rekla da su otac i ona dobro, da se
videla ovih dana sa ovim i onim i da su pričali o tome i tome. Brine puno za
baku Jelenu, ova se rve s venama na nogama godinama, ali sada je sve pod
kontrolom; hvala Bogu da je operacija uspela. Matori je protiv mojih studija, on
je voleo da budem advokat i mlatim pare, rekao je: „Niko s pisanjem nije našao
mira.“ I ja sa matorim i ne govorim o studijama, samo o sportu i curama. Mami
sam odgovorio da je u Beogradu sve u redu, i da nema potrebe da se brine za
moju devojku: i ona verovatno ide sa mnom u Dablin. Ja, inače, stanujem kod
mamine sestre koja se nije udavala, kod Mire, koja je u penziji po osnovu
beneficiranog staža. Radila je na policijskim poslovima, pa mnogo i ne pitam.
Hobi joj je astrofizika, profesor je fizike, zagrejala se za geocentrizam sada
kada ga svi guraju pod tepih. To je ona uvrnuta „tvrdnja i radnja“ da je Zemlja
u centru svemira i reper za sve i da se sve mora posmatrati u odnosu na nju.
Ima nekakav fizičar Beren koga pomno proučava.
Tetka
Mira ima lep trosoban stan, ona i mama su delile nasledstvo iz Australije: svaka je inkasirala
po sto dvadeset hiljada njihovih dolara. Tetka je ostavila pola sa strane, za
crne dane kako to ona govori, a drugu polovinu je iskoristila da uz stari stan
doplati i uzme ovaj koji je sređen i komforan i na dobrom mestu u Dositejevoj
ulici. To je salonac koji su komunisti nekome konfiskovali, prodavan je tri
puta i ne može da se vrati prvobitnim vlasnicima, i tetka ga je kupila od
penzionisanog pukovnika Marića.Tetka voli da kuva, pa kuva i meni i sebi.
Namirnice su u Beogradu jeftine i frižider je uvek pun. „Tako je za oboje
povoljnije i zdravije“, rekla je. Moram da priznam da tetka izvrsno kuva:
radila je s nekom Jevrejkom od koje je dobijala recepte i savete. Sprema i pile
na jevrejski način, pa pite i torte kao u Austriji; ne jedemo hranu iz
konzervi, nego meso i povrće i voće s Bajlonijeve pijace. Tetka voli kada
hvalim njeno umeće za šporetom, kada uzviknem: „Ti si Stevo Karapandža“. I
voli, uopšte, prirodne stvari. Ne voli ni da joj se krpe muljaju po
„drobilicama“, kako naziva uređaje u kojima se pere rublje. Veš se danima
skuplja u veliku korpu, i po dve nedelje, a onda iz Jabuke dođe Slovakinja koja
pere veš na ruke. Za dva dana sve bude oprano i ispeglano. I to je normalan red
stvari u domu u kome boravim.
Tetka
se fino snalazi sa polovinom moje stipendije, koju sam dobio od grada Novog
Sada, i parama koje moji daju direktno njoj. Druga polovina stipendije je moja
i u nju niko ne dira. Pare držim u malom bifeu u braon plakaru-ormaru, u sobi
gde spavam i od toga bifea samo ja imam ključ, pa kada tetki treba boca
alkohola, zove da joj donesem; ponekad mesecima ne traži da se otvori bife, pa
skoro i da ne zna kakvih rakija, vinjaka i likera ima u ormanu. Ja ne pijem, pa
vidim da je sa te strane mirna. S njom je lako izaći na kraj, lakše nego s
majkom. Majka mi zadaje muke propitivajem za ovo i ono. Voli da je sve na mestu
i stroga je, a onda ne preza da me pomiluje po glavi kao kad sam bio dete. I sada
govori: „Ovaj moj Mali“. Ne trpi da neko uvija dok govori, odmah oseti kad
laže. Nju učtivost ne zanima kao tetku Miru, nju zanima pravednost. I majka i
tetka imaju dobro srce i umeju da popuste kad ja navalim s kakvom nebulozom.
Tetku
sam jednom pitao kako to da se nije udala, tada smo za ručak imali paprikaš na
mađarski način. „Pristojan čovek ne pita takve stvari“, rekla je. „Treba da
čeka i sluša ono što će mu drugi kazati.“ Onda je ustala od stola i hodala po
sobi tamo-amo kao da se koleba. Imala je razlog da ne kaže zašto se nije udala
i ja je o ovome nisam dalje pitao. Pre par dana je tetki Miri bio pedeset prvi
rođendan, pa sam je vodio u onu staru kafanu „Vltava“. Kako tetka Mira nema
druge rodbine, nas dvoje smo „kao dva sirotana“ proveli dva sata u kafani.
Kupio sam joj od para koje je majka poslala ogrlicu od ćilibara. To je bio mali
znak pažnje i od njene sestre, moje majke, i mene. Ona u takvim trenucima uvek
zahvali, obraduje se, i nasmeje uz opasku da se nada da dolaze bolja vremena.
Pre neki dan javila se telefonom i jedna njena prijateljica iz kancelarije gde
je radila i pitala je kako je. Puno je i majku pozdravila, jer je majka njoj
pomogla da otkupi svoj stan u Ljubljani koji joj je ona vlast tamo htela da
oduzme. Majka ume s parama i papirima, pa ja stvarno ne oskudevam ni na koji
način, a matori se ne bavi direktno tim stvarima. Stalno je okrenut svojim
poslovima u fabrici kablova u Novom Sadu. Ponekad i on nazove telefonom, a onda
tetka Mira ume da ode u drugu sobu kako ja ne bi čuo razgovor. Uostalom, imala
je razloge da poštuje oca jer je on zaposlio. Tetka Mira rano je krenula da
poboljeva, ima reumu, pa nekad i ja idem s njom na pijacu, izbacujem đubre, i
tako.
Sutra
dolazi njena mlađa sestra, moja majka iz Novog Sada da nas obiđe, rekla je
tetka Mira. Nadamo se da ne donosi nikakav otoman, nikakvo suđe i posrebrene
drangulije. Pamtim kako je prve godine, sada sam na trećoj, pakovala letnje
stvari za mene, zimske stvari za mene, pa veš s monogramom i tri para cipela,
pa peškiri. Poslala je tetki jednom i nekakvu posebnu posudu da kuva sebi
espreso kafu, pa i WMF komplet pribora za jelo, tanjire Herendi za tortu i sve
tako: tetka Mira se bila malo i uvredila, a onda je samo odmahnula rukom i
zaključila da joj se sestra nikad neće promeniti. Majka dolazi kolima iz Novog
Sada na sastanak u „Mostogradnji“ gde je davno radila dok se nije udala za
tatu. Iskreno, volim da je vidim i da je dobre volje, ali ume da me nabrusi,
ide i na fakultet pa tamo sve proverava i bruka me. Misli kako je ona, uz sve
drugo, i profesor prava i da joj je sve dozvoljeno. Ima i instrukcije javljanja
telefonom, ne voli mobilni, pa nam je čak i na ogledalo u trepezariji zakačila
cedulju. „Kada se javljate“, napisala je, „ovo je raspored kada sam kod kuće:
ponedeljak-od 11do 18, utorak-od 10 do 15, sreda-od 12 do 18, četvrtak sam ceo
dan kod kuće do 18, petak nisam kod kuće
jer sam na fakultetu, i subotom i nedeljom sam kod kuće do18 sati.“ Treba i da
se najavimo kad dolazimo i kojim vozom, a zna da dolazimo zajedno jednom
godišnje na slavu, da bi mogla da nas čeka, a i zbog ključa jer otac kao i da
nije kod kuće. To je pravi horor. U povratku će ići za Karlovce da vidi
vikendicu, tata je navalio da je kupi, a ona misli da nam ne treba.
Smislio sam da u Dablin ponesem kratku
priču koja bi mogla da se čita na završnom času kreativnog pisanja. Negde sam
pročitao da je najvažniji uticaj onaj koji čovek vrši na samog sebe. „Možda je
tako najbolje da počneš s pisanjem“, rekla je tetka Mira. „To je tebi dar od
univerzuma, punog mudrosti i survosti. Neko treba da ti pokaže put.“ Trenutno
razmatram prisluškivanje sveta od strane
Jenkija i to povezujem sa narodnom pričom o caru Trojanu i kozjim ušima. Od
toga bi mogao da ispadne i dobar prvi roman, ali mislim da je još rano za takvu
pustolovinu. Ima dosta zamki u koje tek treba da upadnem. To su igre sudbine
koje ne mogu da izbegnem. Prisluškivanje mislim da udrobim i pomešam sa
kondomima Trojan, koje prave u SAD, pa da ispadne jedan kalambur i zbrka sa
imenima i razumevanjem stvari. I da se vidi šta mi ovde kusamo i kako gledamo
na pitanja globalizma i preventivnog ratovanja i kako su nas oni sjebali. Ne,
nije to postmodernizam. Ne verujem ni ja, eto, u sve što govorim. Ima svugde
gorkog smeha i zaboravljenih knjiga. Ta priča treba da bude tri ili maksimum
pet šlajfni. Odlučio sam da to bude nekakav moj početak karijere pisca. I to
kasnije može različito da se opisuje. Taj postmodernizam je velika zajebancija,
i sada bi ga i trebalo svesti na priču o prezervativima, slobodi i grehu.
„Imala
sam momka, Petre. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći“, rekla je tetka naslonjena
na prozor. Onda je s velikom mukom
uzdahnula i kazala da je bila trudna i da je izgubila dete, trebalo je da se
venčaju. Neka mi o tome govori baka Jelena, rekla je. Pomislio sam kako ovo i
nisam, stvarno, trebao da znam. Posle je promenila temu i vratila se profesoru Berenu i geocentrizmu. Govorila je
kako ulogu centrifugane sile preuzima pseudo-sila koja je posledica toga da se
zvezde „muvaju“ oko Zemlje sa periodom od 24 sata, i tako proizvode nekakav
„frame-dragging“. (Njen engleski je kraljevski.) Rekla je da je prema Mahovom
principu, sila koja proizvodi „frame-dragging“ ista bez obzira na izbor
sistema. Malo sam je razumeo ili gotovo nimalo. Izgleda da postoje uspomene u
kojima ljudi žive, kao u malim rupama i kavezima. Mislim da me više ništa ne
može sprečiti da postanem pisac: volim da pišem, sanjarim... I onda je mama
zvonila dole na vratima, derala se u
hodniku da je niko nije sačekao na ulazu, a ima pune ruke.
Hhhhhhhhhhhhhhhhmmmmmmmmmmmmmmmmm,mos proci!!!!
ОдговориИзбриши