U detinjstvu sam običavao da ližem lizalice i slušam
razgovore starijih, pa i kasnije sam pratio razgovore. Pamtim, posebno sam
voleo da prelazim jezikom između crvenih i belih brazda na lizalici. Kod nas u
palnci imao je berbersku radnju Mitar Glavonja i ja sam s lizalicom prolazio
tuda, a i u radnji se šišao. Taj Mitar umeo je da prepriča film, rekla je
majka, na svoj način, tako dobro da ga razume i onaj koji ga nije gledao. Tako
sam imao priliku da ga slušam i razumem i ne razmem, a mnogo o njemu sam docnije
pokupio od ljudi koji su ga bolje znali. I danas umem da se vratim na sve to, s
manje ili više nostalgije. Mitar je bio poznat i po izreci koja se pronela po
palanci: „Kajsije su najbolje kada su malo kvarne, kao i malo kvarne žene“. On
je, pored berberskog posla, radio i kao blagajnk u kinu Slavija i bioskopska
blagajna bila je za njega i one oko njega sveto mesto. Kao blagajnik u bioskopu
radio je dva puta nedeljno, imao je ugled, posebno mu je rasla cena, pamtim i
sam, kada dolaze kaubojski filmovi. Berberska radnja nalazila se na raskrnici,
na uglu ulica od kojih jedna vodi prema groblju, a druga prema fudbalskom
stadionu. Odmah uz brebersku radnju se nalazila i obućarska radnja Sibinovića.
Taj Sibinović bio je glavni slušalac priča Mitra Glavonje. Kada nije bilo
mušterija i posla, ni kod jednog ni drugog, onda su prebirali o svemu. Mitra
Glavonju je opsedao izvikani novi francuski film sa golim glumicama, za razliku
od ruskog filma koji mu je bio podloga za filozofske rasprave. Uleti Mitar
Glavonja kod Sibinovića, pa još sa vrata, bez uvoda, govori: „Raduj se Petre
Sibinoviću. U velikoj i moćnoj Rusiji su otkrivene čudnovate stvari. Potvrđeno
je da satana postoji.“ I onda bi Mitar govorio, a Petar, pričalo se, nije imao
kud nego da ga sluša. Ponekad bi Mitar Glavonja ponudio Petra da pređu kod
njega, da ga obrije, iako je ovaj bio obrijan, samo da bi otegao priču. Jednom
je Mitar Glavonja pitao Petra šta misli o filmu i bogatom Holivudu, a obućar je
odgovarao da bi voleo da su ti koji prave filmove u pravu, ali mora da ima i
među njima i onih koji su sišli s uma. Oni jedan drugome nisu ništa zamerali.
Pokušavali su jedan drugog da ubede da su normalni.
Mitar Glavonja je imao objašnjenje za sve, a kada nema
rekao bi: „Takav je život.“ Jednom je on, koji je nesumnjivo bio ljibitelj
ruskih filmova, rekao pred blagajnom, kako u ruskom filmu ima ptica koja peva
ljudskim glasom na krovu Saborne crkve. Tako se Mitar Glavonja pred narodom i
Sibinovićem šepurio znanjem o filmu. Petar Sibinović nije voleo da gleda
filmove, bio je stariji desetak godina od Mitra, i nosio je cvikere sa debelim
staklima kao dno tegle za dunst. Njemu je lakše bilo da sluša Mitra nego da
gleda filmove. Sreća da u obućarskoj radnji Sibinovića, koju je ovaj iz zvao i
cipelarska, nije bilo mesta, jedva da se napravi korak plus. I dok Petar udara
blokeje, Mitar Glavonja mu je govorio: „I ptice koje pevaju ne daju da se
spava.“ Umeo je u sve da unese zeru politike, rekao je kolar Panta, da se
ljudima podsmeva. On je ljude delio na članove partije i otpadnike. Povremeno
je nestajao, kada nije bilo filmova, i ni traga ni glasa ne bi bilo od njega,
pa je berberske poslove obavljao nećak Dimitrije. I posle svakog povratka, iz
nerazumljivih razloga, dugo je Mitar Glavonja štucao i govorio: „Izgleda da me
neko spominje.“ Tako je jednom cipelaru Sibinoviću Mitar opisivao kako je u
Ruskom domu u Beogradu gledao film u kome se na zidu pojavljuje senka crnog
labuda, i onda se film zatamnjuje i posle se vidi kako beli labud leti sa
crvenim petokrakama na krilima. Tada je govorio kako je negde bacio kačket na
mravinjak i pomislio: „Bolje da sam se na njega popišao.“ On je tvrdio da su
reči nalik na natrulo granje koje pliva po vodi i da tako one i na papiru traže
jedna drugu da sklope traljave rečenice od kojih nastaje priča. I to je,
navodno, u nekom filmu video. O svih đakonija Mitar Glavonja je najviše voleo
svež kupus, pa je bio u stanju da jede samo kupus. „Kao da je koza“, rekao je
Petar. Umeo je da citira i heroja iz
ratnog filma: „Gore sunce, a mi bosonogi i nepokolebljivi.“ I to sve govorenje
izgledalo je kao metež i mit. Petar Sibinovič je umro na vreme i nasmejan, da
ne vidi što nije za gledanje, a Mitar Glavonja se razboleo kada se pojavila TV,
filmovi na kasetama i kada je bioskop zatvoren. Svoju berbersku radnju
prepustio je potpuno nećaku Dimitriju, a on je izmolio od lokalnih vlasti da mu
daju da bioskopsku blagajnu adaptira u radnju. Ta trafika je imala izlaz na
glavnu ulicu i tamo je on, do smrti, prodavao gluposti i sitnice, pa i lizalice
u celofanu i CD filmove, i cigarete Malboro.
Нема коментара:
Постави коментар