MILAN TODOROV: UČENJE PTICA

„Susreti na ulicama, na metro stanicama u vreme gužve. Trebalo bi da se jedni za druge vežemo lisicama u tom času.“

                                                                                             Patrik Modijano                 

          Kao sasvim maloj devojčici, Višnji nisu bile dozvoljene igračke sa magnetima, iako su u to vreme,  pa i još mnogo docnije, bile vrlo popularne. Za to može da zahvali isuviše brižnoj majci, koja je smatrala da su igračke sa magnetima veoma opasne za decu. Mama joj je govorila da su igračke sa magnetima, poput plišanog mede, na primer, koji ima magnete u mekim belim šapicama i hoda po staklenom ledu na dasci veštačkog jezera ispod koje je pirografom ispisano NESSO - veoma opasne, jer deca mogu i nehotice da progutaju magnete koji su obično vrlo sitni, ne veći od zrna pasulja, ali jaki, pa im docnije taj  komadić metala blokira rad želuca, srca ili pluća.

          Višnja nije mogla da razume o čemu se tu radi, a majka nije ni očekivala da četvorogodišnja devojčica razume sve opasnosti kojima jeste ili će tek biti izložena. Dovoljno je, smatrala je, da uputi reči upozorenja i stvar će biti rešena. Tako je, zapravo, uvek i bilo. Majka bi rekla: Ne, ta lutka nije za tebe i Višnja je znala da su lutkine crne oči zapravo mali komadići lepljivog metala koje će se, u nekom trenutku, za koji nije mogla da odredi kada će iskrsnuti, zalepiti za njene oči i  ona  nikada više neće moći da gleda u ono što želi, a želela je mnogo toga da vidi i stalno je držala raširene plave oči, iako su zapravo bile skoro modro crne i onako, izuzetno krupne. I uplašene.

          Živeli su u kući koja je bila okružena velikim gradskim parkom. Park je bio prava mala šuma, i često se dešavalo da, naročito zimi, ptice iz šume potraže skloništa pod krovom njihove male izdvojene kućice u dorištu koju su zvali letnja kuhinja u kojoj je majka kuvala pekmez od  smokava, šljiva ili pred zimu kompot od mirišljavih, ali crvotočnih jermenskih dunja koje su padale sa stabla što je raslo tik ispod prozora njene sobe. Ptice su, naravno, naročito kada bi sneg vejao nekoliko dana i dvorište postajalo tiho i daleko, doletale na prozorsku dasku i budile je oštrim kratkim kljucanjem o staklo ili nežnim gugutavim kricima, bezrazložno tužnim, ali baš zato Višnji toliko milim.

         Kad je naučila da čita majka joj je kupila priručnik „Ptice Srbije i područja od međunarodnog značaja“, u kome je bilo slika ptica koje žive kod nas, ali i onih koje žive u drugim delovima sveta. To su one koje budu malo ovde, malo tamo. Majka je smatrala da slikovnice, jednako kao i igračke, uglavnom zaglupljuju decu i zato je smatrala da je ozbiljan ornitološki priručnik pravi izbor za njenu devojčicu, da je na vreme uputi u to kako stvari stoje u velikom svetu. Od tada je Višnja brojala ptice u dvorištu. Ponekad ih je bilo stotinu, ponekad dve ili nijedna. Vreme je jurilo kao vetar, s istoka na jug i zapad, i sever.

         Otac se, po pravilu, nije mešao. Višnja ga zapravo pamti samo po blagim očima kojima se smešio na nju, dok bi joj, držeći je u krilu, objašnjavao detalje nekog crteža na zidu dnevne sobe. U sobama je u to vreme bilo mnogo raznih crteža i slika, pamti Višnja.     

          Otac je bio strastveni sakupljač grafika i slika. Na njima se nalazilo uglavnom ono što je on nazivao živom prirodom. Bar nešto dobro u svemu tome, znala je da kaže majka. Ne bih mogao da podnesem slike mrtve prirode, odgovarao je otac. Ono što je mrtvo, što se ne kreće, to nije priroda.    

          Višnja je tada, ne prvi put pitala kako spavaju ptice, ali niko nije obraćao pažnju na njena dečja pitanja. Mislila je da ptice spavaju otvorenih očiju. Često bi namerno držala čvrsto zaklopljene kapke, gotovo da su je boleli, i pretvarala se da spava, dok su se majka i otac u susednoj sobi natezali oko nečega što nije shvatala. Majka bi govorila da neće, ne može, da ne želi i da joj je dosta, da je to kraj. Otac bi podizao glas, zatim šaputao, ponekad bi se odande čulo nešto kao plakanje. Ali, ujutro je sve bilo u najboljem redu. Kuhinja je bila zimi uvek topla kad bi Višnja ustala i u pidžami sišla sa polusprata, gde su im bile spavaće sobe, da doručkuje. Leti bi bila provetrena i ugodno prohladna. O svemu se brinula njena dobra majka. Naročito, kad je otac počeo da odsustvuje iz kuće i kada ga nije bilo po nekoliko dana a zatim i nedelja i meseci, da bi jednostavno jednom sasvim iščezao a Višnja nije smela da majci postavi glupo pitanje: gde je tata?

           Ali, ptice su uvek bile tu. Čak i kada više nije bilo tatinih slika neobičnh životinja ili drveća sa crvenim, a često i plavim plodovima u vrhovoma njhovih naivnih patuljastih krošnji.

          U dugim noćima kada nije mogla da spava, a bivalo je to obično za vreme punog meseca - saznaće tek kasnije više o plimi i oseci i kako te stvari mogu čoveka da odvuku u duboki vrtlog čudnih i opasnih stanja - Višnja je  čitala priručnik o pticama. Tako je saznala za njihovu neobičnu sposobnost da bez odmora, hrane i vode, lete danima, naizgled bez cilja, ali da ipak uvek stignu na neku samo njima znanu, ptičju adresu.     

           Shvatila je da ptice, kao i ljudi, odlaze neznano kud i neznano dokle, po nekom tajanstvenom, nevidljivom pravilu. Docnije, kad malo poodraste, naučiće sve o magnetizmu polova, o tome da su se magnetni polovi Zemlje obrnuli poslednji put pre 780 miliona godina i da ptice, koje Zemljini polovi kao starovremeni GPS uređaj vode prilikom leta, otada tumaraju  iz jednog kraja sveta u drugi, jer im se uvek u nekom trenu leta ili zime učini da je tamo negde drugde lepše, bolje i toplije.

          I često je pomišljala da je i ona, Višnja, ptica a jednom ju je majka u poslednjem trenutku zaustavila da ne padne sa balkona svoje sobe i nastrada. Balkon, doduše, nije bio visok, samo oko pola metra i sa njega se moglo izaći u vrt, pa zatim kosom stazom kroz mali voćnjak uzbrdo krenuti ka šumovitom parku. Ipak majka je vrisnula i uhvatila je za kraj spavaćice, iako je taj vrisak i ta uzbuđenost , sada zna, bila malo preterana s majčine strane. Ali, majka je uvek volela da preteruje. Samo, Višnja nije mogla nikada posle da kaže da je majka nije volela i da nije sve činila da joj bude dobro, da je nauči svemu što će, i kad nje ne bude bilo, kako je govorila: kad je ne bude bilo kao njenog nestalnog oca, činiti da joj i tada bude dobro, koliko se to može u svakom budućem trenutku.

                      To sa pomeranjem kreveta izgleda da nije bila najbolja ideja. Majka se plašila da Višnja spava u krevetu koji gleda u široki zastakljeni otvor terase iz koga su je ponekad  gledale vrane i svrake. Jedne noći je jedna krupna siva ptica sa ljudskim licem i ogromnim buljavim očima šumno sletela na, srećom, rekla je majka, dobro zabravljen prozor i gledala je sve do jutra. U stvari, Višnja je gledala pticu i bila joj je baš simpatična sa tim skoro ljudskim licem. Ptica je, takođe, gedala nju netremice i Višnja je znala da je i ona ptici simpatična. Ako ne simpatična, ono bar da je se ptica ne plaši, da ima poverenja u nju, i da bi, kada bi noć potrajala  dvostruko duže, ona, Višnjica, našla ključ koji je majka svako veče sakrivala ispod tepiha. Zatim bi se popela na stolicu ne paleći svetlo i pažljivo, gotovo nečujno, otvorila prozor i pustila ušaru (znala je, naravno, iz onog ornitološkog udžbenika kako se ta velika ptica zove) u svoj krevet. Naročito, što je sova imala blage i duboke oči kao njen tata. Ali to nikada nije uradila. Kao što nikada nije uzvratila ocu dobrotu koju je onda kada već nije stanovao sa njima nevešto pokazivao prema njoj kupujući joj, da majka ne zna, ponekad neku igračku sa magnetima, dok Višnja majci nije odala njihovu malu tajnu, pa je sve to naglo i grubo i bolno prestalo. I tatu više nije viđala.

           Kada je pitala majku gde sada spava tata, ona joj ništa nije odgovorila, samo je zatreptala očima kao da će zaplakati i podigla ruku kao da će je nadlanicom ošamariti. Onda joj je, da je uteši, Višnja ispričala sve o povremenim ponoćnim sletanjima stare ušare na prozorski sims. Kako je ptica gledala sve vreme i kako ni ona ni ptica nisu ni primetile kada se sunce pojavilo na istoku, ona zaspala  a sova nestala.

          Majka se prekrstila i rekla joj da to sigurno nije dobar znak. I zaista posle nekoliko meseci te godine neko im je javio da je njihov tata, u stvari Višnjin tata, umro, iznenada i pod nepoznatim okolnostima čak u Kazahstanu, negde u Rusiji, a majka je rekla da je svejedno gde je tata umro jer svakako nije mislila da mu idu na sahranu pošto svaka ptica svome jatu leti. Samo je plakala dok je to izgovarala.

          Kada se pojavio Filip u njenom životu, Višnja je već dosta znala o tome kako nepoznate sile  vuku ljude na razne strane sveta, ali nije znala šta je to Filipa dovelo iz lepo uređene i vesele Francuske u ovu tužnu zemlju i ovaj grad koji se ipak nije pretvarao, nego je posredstvom ljudi koji su odlazili u svet ili se iz njega vraćali, kao Filip i njegovi roditelji, pokušavao da i sam odleprša nekud iz svog glinenog kaveza.

           Znaš zašto sam te uopšte zavolela, pitala je jednom Fia, kako ga je odmah prozvala.

Fi, naravno, nije imao pojma.

Ma znam, rekao je kao nekakav mačo, zbog mojih zelenih očiju...

Koješta – uvredila se Višnja – ti nemaš pojma šta su oči.

Šarlo opet ništa nije  razumeo. Naročito, zašto ga sada odjednom zove Šarlo. A ona ga je zvala kako kad, kako joj padne. Ponekad bi ga iz sasvim neobjašnjivih razloga zvala Ponedeljak. Rekla bi mu: ti si moj ponedeljak. On joj je doista bio prvi. Da li i poslednji u životu?  Ali, Utorak to nije razumevao i Višnja mu je na kraju rekla da je i onako sasvim svejedno.

           I tako je, verovatno, ako ne stvorena, a ono počela da živi svoj život, jedna od prvih tajni između njih dvoje. A te tajne će posle sve više rasti, iako niko od njih to nije želeo. Pogotovo, Višnja. Dovoljno je, mislila je, da čovek ima jednu tajnu u životu samo za sebe. Jednom je to čak i rekla Filipu na šta se uopšte nije uvredio, a da li je sasvim razumeo?

           Normalno, odgovorio je, i ja možda imam neke svoje tajne. Normalno je, Vi, zvao ju je uvek pogrešno, što će nju sve više početi da nervira, da i ti imaš neku svoju tajnicu.

          Kako je to samo lepo smislio, mislila je. On da ima tajne a ja da imam malu, malecnu tajnicu. A ta  njena majušna tajna, zapravo i nije morala da bude nikakva tajna. Svako ima pravo, mislila je Višnja, da ponekad odleti nekuda i da se ne vrati na staro mesto. Nije samo znala kako će na to pravo gledati Ponedeljak kad za to dođe vreme.

          Ali, nije  morala da brine. Šarlo uopšte nije gledao. Čak je sve češće gledao kroz nju kada bi mu pričala o pticama koje hrani u vrtu ili kako je plakala kada je zatekla ostatke jednog sirotog bolesnog divljeg goluba na betonskoj stazi koja vodi ka letnjoj kuhinji. Zatekla je samo jednu njegovu nogu i ostatke perja, nešto kao četku za sulundar i ništa više. Fi se nije interesovao za to šta je učinila sa tim ostacima. A ona ih je sahranila na maloj, skrovitoj parceli uz ulični zid, mestašce koje je mogla, kada je htela, u noćima sve češćih ponovljenih nesanica da posmatra satima. Uglavnom kada nije i sama izletala iz njihovog gnezda.

           Prvi put, seća se, učinila je to vrlo oprezno, skoro plašljivo. Dok je Fi po običaju čvrsto spavao i ponekad iz, za nju neoprostivog razloga, jecao u snu, on, tako krupan i snažan muškarac! Ona je polako izvukla najpre jednu, i to levu nogu, seća se, ispod zajedničkog prekrivača. I ništa se nije dogodilo, Šarlo se samo okrenuo na drugu stranu, zgrabio šapom prekrivač i prekrio se njime preko glave. Ona je, spuštenih nogu u zadignutoj plavoj spavaćici ispod koje nije imala ništa drugo, samo mirno sedela na ivici kreveta kao na ivici provalije i pitala se šta će se sledeće dogoditi, da li će se stropoštati, ako se sada potpuno odlepi od tog čoveka u tom krevetu, ustane, otvori prozor i prekorači oljuštenu zelenu balkonsku ogradu. Ovaj put nije bilo majke da je uhvati za rub spavaćice. Ali, ništa se nije dogodilo.

           Sledeći put nije imala spavaćicu na sebi, nego uske crne pantalone, baletanke i zeleni džemper na golo telo. Kad je prekoračivala ogradu učinilo joj se da je neko posmatra sa balkona stana one nove šestospratnice koja je prva, gotovo preko noći, nikla u njenom kraju, ali nije tome pridavala nikakvu pažnju. Otišla je do kafića na ćošku, u koji bi ponekad, kad bi se vraćala iz nabavke hrane, znala da sedne i predahne iako joj je do kuće ostajalo samo nekoliko stotina metara. Prijalo joj je nešto u toj maloj taverni, iako dugo nije umela da odgonetne šta.

          Bio je to običan kafić, ne naročito posećen, kakvih ima na stotine u ovom gradu i u koje ljudi navraćaju jer nemaju gde drugde da potroše vreme. Ali, ona je samo sedela uz svoju duboku šolju kafe sa velikim mlekom, gledala u krošnje drveća, koje su visile na zidovima. Krošnje su bile u ramovima, naravno. Žute,  narandžaste, modre krošnje raznolikog drveća u kojima, doduše, nikad nije bilo ptica. I onda se setila...

         Ali, dobro, rekla je sebi, sada je noć i naravno da neće biti ptica u krošnjama kafea. Zaista je tako i bilo. Bila je skoro jedina noćna ptica u zastakljenoj bašti tog kafea koji se zvao, bez veze sa stvarnošću, Reneo. Sedela je i ponovo pila svoju kafu. Konobar je već poznavao. I kao da je nije ni pitao šta želi. Došao je pravo pred njen sto sa kafom u dubokoj zelenoj šolji i spustio je bešumno na mali kameni stalak. Kada su se i poslednja dva gosta, neki očajni taksista i njegova verovatno već trudna ljubavnica, činilo se Višnji, digli i otperjali u noć, konobar je prišao sa isto onakvom šoljom kafe u rukama, koja se pušila, seća se, i pitao je da li bi joj smetalo da sedne tu pored nje. Neće je ništa više pitati, neće joj ništa govoriti, samo će ispijati svoju kafu, dosta mu je raznih priča i samo bi želeo da ćuti sa nekim ko ga ne opterećuje, a to je, rekao je, neko baš kao ona. Višnja ga nije ni pogledala. Znala je kako izgleda. Kao njen otac, nema sumnje u to. Zavolela ga je odmah, ili će ga zavoleti kasnije. Nije to sad bilo važno.

           I tako su oni zajedno ćutali i onda je Višnja ustala, zaboravila je da plati, zapravo nije ni ponela novčanik i izašla u jutro koje je bledo svitalo i u kome su se ptice već oglašavale različitim  jezicima, na različitim mestima u drveću, po krovovima sjajnih neonskih menjačnica ili duvandžinica ili podno ulice.

        Nisu se ti njeni letovi ili izletanja, kako je sebi govoria dešavala često. Dve tri noći, dva ili najviše tri puta u jednom mesecu, ali se ona, rekla je u sebi, kao da se hvalila, uvek nepogrešivo vraćala u onu sobu u kojoj je spavao onaj čovek, koga više nije tako često zvala po imenu a koji bi se ponekad ipak probudio, pogledao je i ubrzo nastavio da spava.

           Da je majka živa, pomislila je mnogo puta, svakako bi osujetla ili bar pokušala da osudi tu njenu  nedoličnu i opasnu skitalačku ili bolje: mesečarsku naviku. Zar jedna dobro vaspitana žena, uljudna i svesna, može sebi tako nešto da dozvoli – kritikovala bi je majka. - Da bude noćna ptica, da, baš tako, noćna ptica, da ne upotrebi mnogo ružniju i možda tačniju reč. Uzalud bi joj Višnja govorila da se pritom ništa ružno ne dešava. Jeste da je to malo, kako bi rekla, neobično, možda čak i nepikladno, ali zar svaki čovek u životu nema pravo na malo skarednosti koje ustalom nikoga ne ugrožavaju.

           A tvoj muž, pitala bi je majka sumnjičavo, da li vi imate toliko poverenja jedno u drugo?

           I Višnja ne bi, po običaju, imala odgovor na majčina pitanja.

          Da li vi uopšte spavate zajedno?

Višnja bi je pogledala prekorno, dajući majci do znanja  da je previše  indiskretna.

          Svi mi  mislimo da nam nešto pripada, ili da nam neko, ne zauvek možda, nego u nekom vremenu, kratkom vremenu, pripada – rekla bi majci. Međutim, kad se posle pokaže da to baš i nije  tako, a uvek se pokaže na ovaj ili onaj način, mi se osećamo iznevereno. Pritom se ne pitamo da li smo svojom posesivnošću ili, nazovimo to, ljubavlju nekoga ubili.

         Ali, majka se nije obazirala. Nije verovala da nekoga može ubiti ljubav.

         To je taj opasni momenat, rekla bi Višnji, pripazi.

         Kakav opasni momenat? mislila bi Višnja. Uostalom, moj suprug ne bi pravio nikakvo pitanje oko kafe u pola tri noću u nekom Reneu.

Verovatno bi samo pitao ko ti je taj Rene?

        Ona bi se začudila: ko je meni? On bi prešao na drugu temu. Ili bi jednostavno otišao. Ne onako kao što je otišao otac, mama, rekla bi joj. Ne, ali hajde da zaboravimo to. Zaboravimo. I gotovo!

          Ja to ne mogu nikada da zaboravim, rekla bi mama.

          Moraš!

         

         Jedne onakve noći se vratila nešto ranije, još nije svanulo. Ušla je u sobu kao što je i izašla, preko prozora i balkona. Jedino što nije, po običaju, zatvorila staklena prozorska krila iza sebe. Njen muž se meškoljio u snu, kao i uvek. Nije jecao. Zapravo, odavno ga nije čula da jeca i to je počela da prezire kod njega. Kakav je to čovek, mislila je sada ali ne kao pre pozitivno, nego nekako odbijajuće, kakav je to čovek koji ne plače ni u snu? Ali, ne - njen muž nikada nije plakao, nije skoro ni disao u poslednje vreme, učinio je od sebe i svog tela ono najgore što čovek upadajući u neke srednje godine može da učini, pomislila je Višnja: počeo ja da biva sobom i svojim životom zadovoljan!

         Pa dobro, šta je tu je, rekla je pomireno, povukla prekrivač malo na svoju stranu, okrenula se ka prozoru i nekako zaspala.

        Koliko je spavala ne zna. I da li je uopšte spavala. Sada se to već potpuno poremetilo kod nje. Neki put joj se činilo da spava, a bila je budna, drugi put je spavala a činila je sve isto kao da je budna.

          Svejedno, u jednom trenutku kao da se prenula iz sna. Pogledala je u prozor. Bio je otvoren, a na simsu je opet čučala ona sova ušara. Bila je starija, naravno, ali poznato je da sove mogu da žive stotinama godina i da dobro pamte. Samo su se posmatrale. Bez reči. Sve bi bilo suvišno. Onda se Višnja naglo probudila, oblivena znojem i rumenilom. U grudima je osećala tupi metalni bol. Ličio je na naduvani krik. Ali, prepoznala je brzo šta je ta bol i o čemu govori neokrznut, vešto suspregnut krik.
          Otac se nikada nije vratio, majka je umrla, ona se iskrada od Filipa... Kada nešto jednom ode, nikada više se ne vraća poput ptica.