RATKO DANGUBIĆ: GEBELS

U prljavom, tuđem predgrađu, u zgradurini bez duše, sa fasadom išaranom grafitima, spremao sam se, toga dalekog juna, za snimanje dokumentarnog filma. Prvog dana boravka padala je kiša i nismo mogli da snimimo početne kadrove u parku, odakle je trebalo da krene priča. Izgledalo je kao da se nebo otelo kontroli, kao da se sprema potop. Umrtvila se i priča, kao da je stajala na granici između sna i jave. Kamerman je sve vreme sedeo na podu, zanimao se  pasijansom, i samo bi povremeno digao glavu da upita: „Kada ovo sranje misli da prestane da pada?“ Kako ni ja nisam imao volje da  izlazim napolje, sedeo sam, na balkonu, za pisaćom mašinom Andervud i prepravljao scenario u tom teskobnom, iznajmljenom stanu. Ostatak vremena sam provodio u dnevnoj sobi sa kamermanom i njegovim kerom Maksom. Trebalo je da snimimo film o urbanom bilmezu koji se bavi muzikom i koji je spavao, i po danu i po noći, u garsonjeri na spratu iznad nas. Postajao je sve ratoborniji, zvao telefonom kad se probudi, dolazio kod nas, i jedva da je slušao uputstva koja sam mu davao (kako treba, u određenim situacijama, da se ponaša). Smirivalo ga je kada mu naručim picu ili špagete i kada nam, iz obližnjeg bistroa, donesu na vrata, uz hranu, i pivo. Taj balkon na kome sam radio bio je odvojen providnom plastikom od drugog dela balkona koji pripada susednom stanu. Tamo je,  neprekidno, sedela starica koja je morala imati devedeset godina. To je bio moj prvi film posle akademije i osećao sam se nekako kul, a jedva su u familiji skupili pare za traku. Ona devojka koja mi je iznajmila stan, koji smo pretvorili u mali studio, rekla je da se ne zamajavam mnogo sa matorom, ali ako me zanima mogu i o njoj da snimim film, bolji nego o mom reperu. „Imate sjajan dokumentarac pod nosom“, rekla je, „a ne znate to i ne vidite.“ Nisam bio siguran da umem da procenim prirodu njene priče, ali sam osetio da to što govori menja moje raspoloženje. Objasnila je da je starica kao dete provela, u logoru Mathauzen, pune tri godine. Kao i mnogo toga drugog, kod takvih ljudi, dosta se moglo da vidi u njenom ponašanju, rekla je, i negde u njoj, u dubokom mraku, su ostale slike onoga što je tamo doživela, kao i sva njena patnja. Ono o čemu mi je govorila mlada stanodavka ticalo se staričinog neprekidnog heklanja ili čitanja; izgledala je kao neko ko ima zadatak koji mora da obavi: ako nije heklala, ona je čitala kakvu knjigu. Ponekad joj je govorila, slegnula je ramenima stanodavka, da postoji tajni plan da se svet uništi, a drugi put da se to samo njoj tako čini. Posmatrao sam staricu i sam, kradom, dok sam sedeo na balkonu, kada bih zastao sa lupanjem po slovima i imao sam osećaj da u njoj stvarno postoji nešto misteriozno. Umela je da sedi, jedva da je ulazila nešto da pojede, satima i da i ona posmatra mene, povremeno, direktno kako kucam, pijem kafu i pušim. Jednog dana je ustala, primakla se pregradi na podeljenom balkonu i pružila mi, bez reči, zelenu jabuku, kao da mi daje kakav okultni predmet. Zahvalio sam se. Imao sam osećaj da me uvodi u igru kojoj ne znam pravila. Uzvratio sam sutradan bombonjerom Godiva koju je uzela bez reči. I onda se opet nije ništa događalo mimo uobičajenog. Na TV su najavili da će početi da se razvedrava i mi smo sa našim junakom razrađivali kako da nas provede kroz kraj u kome je stasao i da na filmu dočara vreme odrastanja. Starica je ostala na balkonu, a mi smo otišli svojim putem. Stan je bio iznajmljen na deset dana. Moj film je napredovao kako je napredovao. Menjao sam scenario svako malo, kreten bi se naduvao ili napio, pa nismo mogli sve da snimamo.  Poslednjeg jutra mog boravka u stanu, dok sam pio kafu na balkonu, starica je progovorila, i rekla suvu rečenicu: „Nije li, gospodine, Gebels bio velika svinja?“ I to je bilo sve. Ja sam, iznenađen, blago ponovio: „Gospođo, Gebels je bio velika svinja.“ Imao sam priliku, tada, da se uputim u deo tajni njenog sveta, ali se nisam usudio. Nije izgledala ni kao osoba na granici ludila i smrti. I danas mi je jad što nisam pokušao da snimim film o njoj. Umrla je kroz mesec dana, rekla mi je mlada stanodavka, u koju skoro da sam se zaljubio, kada je po uzavrelom predgrađu plovio poslednji miris cvetale lipe.