MILAN TODOROV: DEUTSCH KURZGESCHICHTE*

Kad je čovek star?

To pitanje ga je mučilo. Nije mogao da spava. Možda je od samoće, mislio je. Ali, postoji more ljudi koji su sami i ne misle na starost kao on. Probudio se rano, tek je svitalo, onako bledo jutro, ni ovamo ni onamo. Pogled kroz prozor nije nudio ništa bogougodnije. Jedno drvo, neki neobičan, čuo je od komšije pčelara, sibirski bagrem koji ovde, kod nas u Banatu cveta tri puta godišnje a ne mora da se oprašuje.
Ustao je a kao da nije. I dalje je sedeo na krevetu, utrnuo na njegovoj iskrzaloj ivici. Bio je to stari roditeljski bračni krevet. Možda sam tu  začet, pomisli. Svakako tu. Nije mogao da pomisli da je začet usput, da majci i ocu taj čin nije ništa značio. A šta ako je tako bilo? Nije imao odgovor ni na ovo pitanje.

Opipavao je kožu. Kao doboš. Osetio je pod prstima svaku kost. Otkako se vratio, nikako nije mogao da se ugoji. Kao da je omršavio od pre nekog vremena. Stalno ta pomisao da je već star, iako ima tek pedeset i šest godina. Majka mu je živela devedeset i pet godina. Nije mogao u prvom trenutku da se seti koliko. Devedeset tri...ne...devedeset pet, ipak. 

Kako je to čudno? To što nije u prvi mah mogao da pogodi koliko je majka živela. A bilo mu je važno. Jer je mislio da će i on tako i toliko. Sad predoseća da neće. Nekako je siguran. Ne može to sebi da objasni, a druge ne zanima. Seljaci ionako misle da nije sav svoj. Ko se još vratio iz logora, kažu, živ a zdrav? On je živ a nije zdrav. U glavi, misle oni.

Onda je ustao i prišao ogledalu na zidu. Bilo je to staro napuklo ogledalo. Liniju pukotine majka je vezala dvostrukim koncem osiguravajući ogledalo s jedne i druge strane belim koštanim dugmićima.  Nije uspevao da vidi svoj odraz, u prvom trenutku.

Pogledao je pažljivije. Ne, nije bilo nikakve sumnje. Crte lica nisu više onako oštre kao kad je  bio mlad. Imao je pravilne crte lica. Logorski lekar je sve precizno naveo. Muškarac, zdrav, visok 178 centimetara, kosa crna, zuba 32, oči orah tamne, posebnih znakova lične mane ili posledica težih porodičnih bolesti – Keine**. Gledajući se u ogledalu polako je shvatao kako čovek stari. Kad ga gledaš, kao što on sad sebe nemilice, bez osećanja, gleda i ne uspevaš da sagledaš u celosti čovekovo lice, nego se sve što čini lice nekako razliva i rastače. I sad je video kako se njegovo lice rastače, još ne potpuno, ali odlazi od njega i znao je da će ubuduće, svaki dan u kojem se pogleda u ogledalu, neki deo lica ili tela da ga napusti. I onda, na kraju tog procesa rastakanja dolazi smrt. Samo dođe kraj. Svima. 

Ali, nije mislio da će to biti baš toliko brzo.

Samo, ja neću umreti od svoje smrti, ma koliko to sada zvuči apsurdno, pomisli. Ubiće me taj čovek, taj Nemac, koji sutra stiže sa tom ženom, sa tom njegovom ženom koja je jednom i ne samo jednom bila i njegova. 

Da se to meni desilo, da nisam zarobljen, nego da sam na nekom frontu, da vučem noge iz nekog blata, krvavog čmara, slinav i upišan od straha a da slutim da mi neko kod kuće po celu noć greje voljenu ženu, da li bih ga ubio?

Ne odmah po povratku, razume se. Velike su to stvari. Vratiti se živ iz takvog rata. Iz neke Rusije, iz neke strahote božije i ljudske. Normalno je da je čoveku potrebno vremena da složi umrljane kockice svog posranog života, da svaku stvar prvo nazove njenim pravim imenom a zatim je stavi na svoje mesto. Tamo gde zaslužuje. I tako dođe jednog dana red da se žena, voljena žena, i majka, stavi na mesto logoraševe kurve, na mesto koje je izborila.

Da li je to sama izborila ili se u sve upleo taj nesrećni rat, te godine bez svog čoveka, ta potreba koju i žene i muškarci imaju, naočito dok su mladi, kao što su on i ta žena, Hildegard se zvala - tada imali?

A šta čovek koji se vratio iz rata, Martin mu beše ime, šta taj siroti Martin da radi odjednom tako srećan što je živ i što mu je porodica, odnosno što su mu žena  i ćerka žive. Šta Martin da radi sa tom svojom srećom kad jednog dana sazna ono što ne može ostati sakriveno; da mu je žena sa tim vojnikom (sa njim), tuđim vojnikom, iz tuđe, poražene zemlje, odlazila u krevet po sopstvenoj volji. I sopstvenoj želji. Ne jednom, ne slučajno, nego pune dve godine.

U početku se uzdržavala, zar ne? Dve godine, te dve prve ratne godine to joj nije padalo na pamet. A posle joj je padalo na pamet da bi on, njen Martin mogao da pogine, odnosno da je možda već  poginuo, kao toliki drugi čestiti nemački muževi. I da bi i ona mogla da pogine, naročito u tim poslednjim godinama rata, za koje niko nije znao da su poslednje iako su Amerikanci sve više i sve upornije bacali bombe na nemačke kuće, nemačke mladiće, nemačke starce, nemačke žene i njihove maloletne kćeri.

I kad bi ga neko od dokonih seljana, ponekad, gotovo uzgred jer je to najčešće u šali bivalo, gruboj, masnoj, muškoj šali zapitao: Kakve su bile Švabice u zarobljeništvu, on nije odgovarao. A oni, ti sitni prljavi gadovi nisu znali da prestanu, pa su ga kao pitali kakve oči imaju Švabice. Naročito je jedan, vrata ubijenog u  ramena, a krezub, uživao da ga izaziva. Imitirao je ženu, izvijao kukovima, stavljao šake ispod košulje dočaravajući švapske dude, kako je zamišljao u ubogaljenim snovima.

Ti skotovi su, zaključio je, takođe saznali. Kao što je i Martin ubrzo saznao. Ali, ni za jedne ni za drugog, nije mogao da shvati kako je do toga došlo.

Jedno je samo sigurno: ništa na ovom svetu nije onako kako ga neko zamišlja. Pa, razume se, ni taj rat. Nijedan rat. Kao što ni žene nisu onakve kakvim ih ljudi zamišljaju, pa i vajaju, kad odlaze u njega.

Šta da im priča, pička im materina seljačka!?

Da su i u ratu žene samo žene?

Znao je dobro da bi mu rekli da takvo objašnjenje okači keri o rep.

Da i u ropstvu ima neke slobode, ne velike, ne prave, ali onolike koliko čovek sebi stvori makar ispod perine. Kao što i u slobodi uvek ima nekog ropstva samo ako čovek na njega pristane. A pristane. Uvek.

Zbog toga su već mogli i glavu da mu skinu. Ruska vremena!

Zato je na svako njihovo pitanje ćutao, slegao ramenima, ponekad trzao glavom u stranu kad bi ga baš pritisli uza zid. Osećao je da je sećanje opasan saveznik i trudio se da te četiri godine u stalagu zaboravi što pre.

I zaboravio bi možda i tu ženu, Hildu, kojoj je po radnoj obavezi pomagao u gazdinstvu i njenog nesrećnog muža, Martina, koga su čekali da se vrati sa fronta, da se život nije opet poigrao sa svima njima. Ispostavilo se da Martin, sve te godine, nije bio na drugoj strani, nego je, doduše kada se kraj rata već nazirao, prešao u nekakav pokret otpora. U Slovačkoj ili Bugarskoj, nije nikad saznao tačno. U svakom slučaju, bilo je to u nekoj slovenskoj zemlji. Možda baš Češkoj, tako da je Martin koji je rođen u Banatu i čiji su roditelji pred rat došli u taj nesrećni Šćećin na nemačko poljskoj granici odlično poslužio kao živi jezik oslobodiocima.

I onda je, samo nekoliko godina iza rata, odlučio da sa ženom poseti svoj zavičaj i da usput, kako je napisao četvrtastim rukopisom u belom pismu, posete i  „seine liebe Gefangene“***.

Malo je pospremio kuću. Hteo je da prefarba kapiju, ali nije bilo farbe. Četka se na tavanu skocanjila. Predratna konjska dlaka još.

Zatvorio je rupu u ogradi, koji su načinili komšijski psi.

Išao je kod seoskog brice. Taj se izveštio za brijanje mrtvaca.

U povratku zastao je pred komšijskom kućom. Onaj sibirski ariš (voleo je da to drvo zove ariš) je zaista opet cvetao! A jedva da je okopneo sneg. Ariš, sveto logoraško drvo. Znao je to. Čuo za te sibirske kažnjeničke priče. Drvo života koje opstaje u nemogućim uslovima. Dovoljno je da otkinete jednu njegovu mrtvu suvu granu i da je ostavite u čaši vode nedelju – dve dana. Oživeće i pustiti mali koren spreman za novi život!

Odlomio je grančicu i omirisao. Nije imala nikakav miris, čak ni cvetovi na njoj nisu mirisali bogznakako. Mislio je da je to dobar znak. Ta sposobnost da se ne kinđuri, da se ni iz čega rodi nešto.

Poneo je grančicu i kad je stigao zadenuo je za ogledalo na zidu. Neka stoji. Videće već šta s njom. Neka se i sasvim osuši. Šta mari?

Kad su stigli ponudio ih je rakijom od ječma. Našla se u kući. Nikada nije pio. Sad je morao da popije jednu sa njima, ali ni sad nije mogao više od pola čašice. Martinu se svideo šnaps. Popio je dve tri.  Žena nije pila. Krupne oči posmatrale su dva muškaca, njihove ruke  na krhkom staklu. Žile na rukama u kojima je pulsirala krv. I gledala je sve okolo, ćuteći.

Ne moramo ništa da govorimo, pomisli, ionako svi sve znamo.

Samo je pred veče, pod noć takoreći, pitao, tog njenog čoveka, Martina: Što si došao?

Da te vidim – rekao je ovaj.

Hteli ste da me vidite? pitao je.

Ne, rekao je, Martin, ja sam hteo da te vidim. Ona nije htela da te vidi!

Pokazao je glavom na Hildu.

Jaka plava žena, kratko podšišana, mokre usne, nekako sva teška. Prvi put je takvu vidi.

Znao je da su gladni. Nasekao je šunke, izneo  barenog krompira.

Pokazao im je gostinsku sobu  u kojoj će noćiti. On će u svojoj, pokrajnjoj, kao i uvek.

Nije mogao da zaspi. Osećao je u ustima onu rakiju i stalno je pokušavao da je ispljune. Žao mu bilo što ga nije uhvatila, da brže dane noć.

Noć je bila duga. Ista kao i svaka.

Poslednje noći, pred njihov polazak, čuo je vrata. I da neko zadiže pokrivač, uvlači mu se u krevet.

Nije trebalo da pogađa. Prepoznao je  miris koji proizvodi strah, ne onaj i onakav miris kože te žene koji je poznavao. Drhtala je. 

Znao je da je on, Martin, naterao na to. Znao je da ona mora da ga sluša, od sada i zauvek. I znao je da Martin sluša i da mora da čuje sve to s ove strane zida. Ali i da nije slušao, isto bi bilo. Neporecivo isto. 

Vrati se svom čoveku, procedio je kroz stegnute zube, tiho ali neumoljivo. Nije trebalo da je odguruje. Nije trebalo dvaput da joj govori.

Odmah je ustala, poslušno, maltene zahvalno.

Hteo je i on odmah da ustane. Ali, nije. Prevrtao se u krevetu, kao bolesnik. Gledao u plafon, u jednu tačku. 

Ujutro su se pozdravili.

Danke, rekao je Martin. Ovo ti nikad ne možemo zaboraviti. Noch nie vergessen ****, ponavljao je.

Delovalo je ubedljivo. Naročito to kad je ponovio!

Ako ti nešto zatreba, piši. Znaš našu adresu.

Kad su otišli, uzeo je čašu vode, skinuo ariš sa ogledala i stavio ga u čašu.

Šta ako je zaista samo običan banatski bagrem? Ako ne pusti koren? Ako je to samo san logoraša, pomisli.

Pa...ništa onda.

* Kratka nemačka priča

** Nema

***„svog dragog zarobljenika“

**** Nikada zaboraviti