VLADIMIR BULATOVIĆ: DIJAGNOZA

Vreme, otegnuto i mučno poput radnje dosadnog filma, dvojica mladića su uglavnom provodili trošeći ga besomučnim gužvanjem bolničke posteljine koja je mirisala na buđ. Delili su umivaonik zapušen gazom i vatom, i mršteći se jeli bljutavu hranu. Pri kraju dana, kada bi musave bolničke prozore obojila sumorna, večernja tmina, obuzimala ih je melanholija. Ležali su nepomično i nemo zurili u polumrak sobe. Tišinu je povremeno prekidao težak i dubok uzdah, i činilo se kao da potiče od obojice istovremeno. Za vreme večere u sobu je ulazila mlada medicinska sestra, tek primljena na posao, pravilnih crta lica i s izraslinom veličine teniske loptice na obrazu. Šapatom bi ih pozvala da siđu u kantinu, međutim odgovor nije dobijala.

            Pravi razlog Goranovog dolaska u bolnicu nije niko znao. Medicinsko osobolje kao i nekolicina doktora koji su bili upoznati s njegovim slučajem, pretpostavljali su kako mu je tetka, inače visoko pozicionirana u Ministarstvu zdravlja, omogućila besplatan jednomesečni boravak u bolnici, da se odmori i razmisli o životu, uz laganu hranu i stalnu medicinsku negu. Goran se tome nije protivio, verujući u svrsishodnost prihvatanja tetkine namere. Duguljastog lica uokvirenog paperjastom bradom, on je već na prvoj godini studija napustio Filozofski fakultet, nespreman na trpljenje autoriteta „nadobudnih i suštinski plitkih“ profesora. „Oni znanjem ne hrane dušu već sujetu“, Goran je ubeđivao tri godine mlađeg Mladena. Nije bolje mislio ni o studentima, prekorevao ih je govoreći im da su snishodljivi i zavidni. S nekima je ušao u veoma žučne rasprave i, po sopstvenom tvrđenju, uvek izlazio kao pobednik. Govorio je kako za dvadeset i dve godine života nije našao sebi ravnog, svejedno profesora, studenta, konduktera ili šaltersku radnicu. Maštajući o karijeri pisca hvalio se da je „Braću Karamazove“ pročitao za jedan vikend.

            S majkom je prekinuo sve odnose u sedamnaestoj godini, a otac ga se odrekao nakon majčinog odbijanja da abortira. Majka je okrenula mlađu sestru protiv njega, zbog čega ju je prokleo. Rekao je to s osmehom na licu i Mladenu se činilo da u Goranovom izrazu i glasu ima nečeg uistinu demonskog. Parafrazirao je reči zaboravljenog filozofa Geraslavskog, kako ne postoji iskrenije osećanje od duboke mržnje prema onima koje bismo po prirodi trebali da volimo. Tajno radeći na razvijanju jedne originalne teorije, nadao se mestu među velikanima filozofije.

            Mladen je verovao kako nikada neće upoznati samosvesniji i snažniji duh, ne sumnjajući u to da je čitav Goranov filozofski nastup možda obično retoričko razmetanje ironičnog mladića. Po završetku srednje mašinske škole Mladen se našao na prekretnici. Imao je izbor: da ostane kod roditelja u jednom palanačkom mestu i bude čuvar na bazenu, ili se preseli u Beograd i radi teške građevinske poslove kod drugara preduzimača. Goranova otvorenost motivisala ga je da razmišlja o razlozima zbog kojih se odlučio za operaciju „Dambovih“, „klempavih“ i „retardiranih“ ušiju, naziva izgovorenih od strane oca, često raspomamljenog neumerenim konzumiranjem vinjaka. Otac je nakon trideset i sedam godina portirskog posla u samačkom hotelu dobio otkaz i, bez otpremnine, otišao na biro za nezaposlene. Mladen i majka često su ga viđali po klupama u parku, ispred zgrade, jedanput na smetlištu, kako leži obeznanjen i s ukaljanom odećom. Želeći da odvrati supruga od još jednog sramoćenja, majka je zaključala vrata stana i svezala ključ oko vrata. Nakon mučne rasprave usledilo je hrvanje i davljenje iz kog se majka nekako izvukla i, domogavši se kristalne vaze, gađala supruga. Rasečeno i krvlju umazano lice potom je dugo grlila i ljubila, moleći tlačitelja za oproštaj. Divlja očeva glava, obmotana čalmom, i strašan pogled unezverenih očiju urezali su se duboko u Mladenovo pamćenje kao nešto zlokobno.

            Jedne noći pala je jaka kiša. Stari bolnički krov, prekriven trošnim limom je popustio. Sledećeg jutra, na mestu iznad Goranovog kreveta, voda se cedila dugo i intezivno, kao sa mokrog ćebeta razapetog na žici. Ležeći na boku Mladen je posmatrao Gorana kako, izdignut na ležaju, kose prekrivene crvenom, najlonskom kesom, čita knjigu „Niče i Dostojevski“ Lava Šestova. Snažna volja, pomislio je Mladen i setio se scene s ocem, gde ležeći na kauču u dnevnoj sobi gleda televizor. Došavši odnekud otac je iz čista mira viknuo: „Lenštino!“

            „Nije ti žao što nikada nisi upoznao oca?“

            „Svaki otac je sin“, odgovorio je Goran i potom oblizavši kažiprst okrenuo stranicu. Zadržao se na pasusu u kom Šestov počinje da piše o „podzemlju“ Dostojevskog. Napisao je na dnu stranice olovkom: „Sumnja veliča život“. Zaklopio je korice i skinuvši kesu s glave procedio vodu. Potom je ćutao i zurio u razbijenu pločicu na zidu, čije su tanke napukline sličile šarama paukove mreže u kojoj kao da se koprcala uhvaćena misao.

            Doktor je stigao u vizitu. Ogrnut belim mantilom držao je karton prislonjen uz nabreklu i maljavu podlakticu.

            Mladen je ustao iz kreveta ukazujući poštovanje.

            „Hoćemo li da sečemo uši“, upitao ga je doktor kroz osmeh i odmah potom dodao:.„Lepo vam je ovde“, gledajući u pravcu plafona po kom se na više mesta, uglavnom u uglovima, nalik grašcima znoja, sabirala voda s poplavljenog tavana.

            „Trebalo bi da obavimo neke analize“, doktor je govorio ozbiljnim glasom, „da mi ne pandrkneš tamo u operacionoj sali!“

            Pogledavši u prebledelog Mladena dodao je: „Šalim se!“

            „Koje su realne šanse da se to dogodi“, upitao je Goran.

            „Šta da se dogodi?“

            „Da vi pogrešite a on pandrkne?“

            „Jedan prema milion“, odgovorio je doktor.

            „Dobro je dokle god postoji šansa“, Goran je otvorio knjigu i nastavio da čita.

            U pogledu Mladenovih tamnih očiju očitavao se iskren strah, i doktoru se činilo kako taj strah nema nikakve veze s ishodom sutrašnje operacije. Bilo je tu nečeg u isto vreme žalosnog i nepojmljivog. Mladićeve oči kao da su molile za nadu, očajnički tražeći dokaz kako će nakon izlaska iz bolnice sve biti bolje i srećnije, baš kao u vreme dečaštva lišenog bilo kakvih briga.

            „Ovde sam ti sve zapisao“, doktor mu je pružio ceduljicu „Ujutru nemoj ništa da jedeš i piješ.“

            Neko je pokucao i nakon doktorovog: „Slobodno!“, u sobu uđe mlada medicinska sestra sa izraslinom veličine teniske loptice na obrazu.

            „Doktore, hitno vas zovu u operacionu salu“, rekla je tihim glasom.

            Ugledavši neobičnu izraslinu doktoru pade na pamet crtani film u kom mačak Tom igrajući tenis sa crnim mačorom u prugastom trikou, u jednom od suludih poena guta set loptica a potom i drveni reket.