Sreo sam ga tako jedne daleke jeseni na Kalemegdanu,
tačnije u restoranu Kalemegdanska terasa. Upoznao nas je moj prijatelj Mladen:
„Ovo je moj drug Milan, koji je pročitao Stari zavet.“ To sa Starim zavetom je
uvek palilo, ljudi se onda opuste, pa se razgovor nastavi bez ustezanja.
Podseća, pomislio sam, na poznatog danskog fizičara Nilsa Bora iz mladosti.
Izigravao je domaćina ruskom tajkunu, koji je tragao za zemljištem za gradnju
skladišta naftnih derivata. Slovio je za drogoša i propalicu do dolaska nove
vlasti, a onda se prometnuo u demokratu i otrgao od belog praha, bar pred
javnošću. Lajav, jak na rečima, okrenuo se politici i osnovao partiju koja
treba da okupi ljude koji negiraju istoriju od Kosovskog boja do Broza. Tražio
je od Mladena, koji vodi agenciju za nekretnine, rekao je, zemlju uz Dunav, gde
bi se, bez obzira na namenu zemljišta, moglo graditi postrojenje toga Rusa
Jakovljeva. Upamtio sam prezime po konstruktoru aviona, jer je tamo taj
Jakovljev bio jedan od najvećih konstruktora aviona, po kome i određeni zavodi
nose ime, kao i avioni koje prave.
Sastanak i ručak su trajali jedva dva sata, ali su neke
misli koje sam tamo čuo dugo odjekivale u meni. Bilo je dana kada bih se setio
potpuno banalnih, nevažnih detalja: vina koje se pilo, salate koju sam jeo. Ima
od tada petnaest godina, više se nismo sreli, a ni danas nemam odgovor zašto
sam to upamtio. I Mladen pamti, kako i ne bi: taj lopov, onda, na njegovu
ponudu za zemljište nije odgovorio, a on je i ručak platio. Kupio je, rekao je
Mladen, imanje na fingiranom tenderu, u vreme privatizacije, za šerpu ribe, i
prodao ga istom Rusu za debele pare. Pune su ga novine: stalno izdaje se za
demokratu (primicao se i odmicao i kriminalcima), sledi sigurne linije i
koristi starce kao etikete, da proda svoju prljavu političku robu.
Namicao je, obratio sam i sam pažnju, jedva cenzus, ako
ne, krio se pod mrkom kapom kakve koalicije, da ne izgubi imunitet: verujući da
se rasuti glasovi, kao rasuto perje, mogu sakupiti u njegovu jastučnicu, da
može opet mirnije da spava. Oni spolja ga gledaju kao Trojanskog konja u kome
mogu da unesu političko smeće u zemlju. Stići će i do njih aber, da je konj
počeo da truli: u posprdnom razgovoru čuh, nedavno, jednog od tajkuna da ga
naziva Fizičar; setio sam se kako mi je onda ličio na gospodstvenog Nilsa Bora.
Ispostavilo se da je počeo da greši, da pravi dilove s pogrešnim ljudima. Tako
je pojeo i cenzus, rekao je, kada se udružio s odrtavelim političarem koji je
bio crna rupa u njegovom svemiru. Tajkun se rugao da mu treba dati Nobelovu
nagradu za praktičnu fiziku, jer je prvi čovek koji je sam napravio crnu rupu:
jedva da može da sakupi dva procenta glasova. Vele da crna rupa usisava sve što
joj se primakne.
Нема коментара:
Постави коментар