MILAN TODOROV: SPINOZA U MINHENU

Posle vođenja ljubavi Nemanja je uvek, u manjoj ili većoj meri, osećao grižu savesti i kajanje. Često bi mislio da je samo zbog požude učinio  velik i neoprostiv greh.

Osećanje krivice ga je naprosto grizlo iznutra.

Ali, svaka priča mora da se priča od početka.

Elem, Nemanja je bio peto dete u skromnoj činovničkoj porodici. Otac je radio kao knjigovođa u obližnjem elektroservisu a majka, domaćica, bila je zadužena za brigu o prehranjivanju i odgoju dece.

Smatrao je da je došao na svet slučajno, jer roditelji su imali već četiri devojčice, sve jedna drugoj do ušiju.

Najstarija Nada, zatim Klara, Jelena i najzad mala Nikolica.

Nikolica je, po svemu sudeći trebalo da se zove Nikola i da bude konačni naslednik porodičnog imena – ali sudbina je htela da i ona, četvrto dete, bude žensko. Onda se, najzad, ipak rodilo muško i roditelji, Zlata i Ilija, dadoše mu neobično ime: Nemanja.

Zašto su mu nadenuli to ime, može se samo pretpostavljati.
Verovatno su, mislio je Nemanja, želeli da se toliko rađanje samo ženske dece zaustavi.
Ali, ne samo u njihovoj porodici, nego i u celoj državi, kako se moglo čuti, tih godina rađalo se mnogo više ženske dece nego sinova.

Na primer, zapamtio je, one godine, kada je završio osmoljetku i prošarao gornju nausnicu crnim još retkim ali ipak jakim maljama, samo u njihovom mestu rodilo se tačno tri stotine šezdeset i pet ženskih beba više nego muških.

"Pomisli, svaki dan u godini, jedna više. Da čovek ne poveruje", rekao mu je tata Ilija pošto je tu vest upravo pročitao u novinama.

"Ali", dodao je, dižići tobože značajno kažiprst uvis: "u životu se uvek sve nekako složi i sklopi. Postoji sila koja brine o životnoj simetriji. Mi o tome ne moramo da razmišljamo. Neko ili nešto izvan i iznad nas, zadužen je da sve stvari postavlja na svoja mesta. Sve je pod kontrolom svemoćnog nevidljivog kosmičkog stvoritelja. Boga."

I Nemanja je verovao u ono što mu je otac govorio. A onda mu je, kada je već uveliko bio đak Srednje poštanske škole, u školskoj biblioteci u ruke slučajno stigla "Etika" holandskog filozofa Baruha de Spinoze. Bila je to debela, požutela i prašnjava knjižurina, koju izgleda niko nikada nije pipnuo a kamoli otvorio. Uostalom, Spinoza nije imao bilo kakve veze sa načinom brzog sortiranja pisama ili slanjem diskretnih telegrama ili rukovanjem dragocenim paketima koji podležu strogim carinskim pravilima. Premda, knjiga je u svemu ličila na veliki paket pun neistraženih i opasnih stvari.

Baruh de Spinoza je, kako je pročitao u uvodnom delu knjige, bio biblijski kritičar. Zbog svojih oštrih, ali principijelnih stavova izbacili su ga ne samo iz židovske, nego docnje i iz katoličke verske zajednice te se posvetio, gle čuda, pravljenju sočiva za naočare.

Bilo kako bilo, u knjižurini nezavodljivog naslova, na jednom mestu Spinoza je postavio veliko, mučno, odvratno ali neizbežno pitanje.

Ako su Adam i Eva, prvi ljudi na Zemlji koje je Bog stvorio, imali samo dva sina: Avelja i Kaina – s kim su se oni oženili i s kim imali decu od koje svi mi potičemo?!

Nemanja, naravno, nije znao odgovor na to teško, užasno pitanje.

Ali, mislio je, možda je to razlog zašto se sada više rađaju devojčice. Da se početna nepravda, greška ili omaška majke prirode postepeno i neprimetno ispravi. Možda je to neka vrsta iskupljenja? 
Ali, kakva? 
I zašto tek sada?

Možda pokušaj da se zaseni zagonetna praočeva namera koja je i dan danas u domenu tajne nedostupne ljudskom biću?

Možda je ta tajna vikala na sav glas a da je niko nije čuo vekovima: tu smo, ima nas, ne verujte nikome ni gram da je život moguć samo plođenjem, tačnije prostim fizičkim opštenjem.

Ali, avaj, kako da poveruje u tako nešto kad je Nemanji upravo to „prosto fizičko opštenje“ postajalo sve veća opsesija.

Bio je, kao jedino muško dete  mezimac cele porodice.

Kao mali spavao je u istom širokom bračnom krevetu svojih roditelja sa sestrama i dugo vremena nije primećivao nikakvu razliku između  njega i njih.

Ipak, to je bio samo u najranijoj mladosti, u zlatnom Nemanjinom dobu koje se sve više krunilo.

Jer, kad su sestrama počele da rastu grudi, što je jednom prilikom noću, kradom se privlačeći do svake od njih osetio mazeći ih nežno i plašljivo, sa ogromnim uzbuđenjem je shvatio da su oni od sada dva sveta. Naročito se izdvajala Nada. Bila je najstarija i, razume se, najrazvijenija. Kad joj je nespretno poduhvatio krupnu sisu ispod posuvraćene majičice, Nada se promeškoljila kao pred buđenje i Nemanja se zbunjen i uplašen hitro povukao, ali je u isti mah shvatio da je upravo, prvi put u životu, dotakao jabuku iz zabranjenog vrta.

Majka Zlata kao da je nešto naslutila. Nedugo potom, Nemanja je dobio svoj zasebni sobičak načinjen pregradom povelike tople kuhinje, te u dugim besanim noćima, dok se vatra stenjući gasila u toplom kuhinjskom šporetu trnući poslednjim plamičcima, počinjao bi da pati. Osećao se izgnanikom. Bio je onaj koji je, bez razloga, najuren iz prvotnog raja.

U svet sestara nije više mogao da se vrati, iako je pokušavao. One su, što su postajale zrelije, prema njemu sve više ispoljavale zaštitničku ulogu, koju on nije niti želeo niti voleo. Istovremeno, ogrtale su se svojim ženskim tajnama, odlazile od kuće, vraćale se sve češće kasno noću da bi zatim do zore nešto šaputale jedna drugoj kikoćući se sa blagim prizvukom srama ispod toplih prekrivača.

Nemanja, budan, iza svoje platnene kuhinjske pregrade, nije mogao da razabere o čemu one to govore  tako strasno, ali je mogao da se kladi da je reč o drugim muškarcima, verovatno i dodirima s njihovim telima, dok su  njega, samo zbog naivne dečje potrebe za nežnošću, izbacile iz svog sveta.

Odlučio je da sebi pronađe srodno žensko biće. Valjda i one čeznu za osobom suprotnog pola, mislio je.

Samo, to mu nije išlo od ruke. Sve do jedne zgode, tačnije neverovatne nezgode koja se dogodila jednog predvečerja u jednom velikom, nepoznatom gradu.

Taj nepoznati grad bio je Minhen.

Poštanska škola je, naime, za učenike i učenice završnih razreda organizovala ekskurziju po nemačkm gradovima u kojima su posećivali znamenitosti, naročito stare dobro negovane poštanske muzeje.

U Minhenu je trebalo da se zadrže dva dana. Stigli su autobusom malo pre ručka, smestili se u jedan skroman ali čist  hotel, otišli u svoje sobe, raspremili stvari, istuširali se i zatim ručali u hladovitoj restoranskoj sali koja je, ne zna zašto, Nemanju podsetila na franjevačku manastirsku trpezariju u kojoj se posle ekskomunikacije iz židovstva neko vreme hranio i veliki Spinoza. Naravno, dok ga nisu izbacili i iz tog hrišćanskog reda.

Posle ručka odlučili su da, po svojoj slobodnoj volji, prošetaju gradom. Nemanja je otišao u svoju, jednokrevetnu sobu ( u njihovom razredu bilo je, naime, samo sedam muškaraca, tako da su ostala šestorica mladića smeštena u tri dvokrevetne sobe ) nevoljan da se muva po uzavrelim minhenskim ulicama. Istuširao se još jednom, dugo se trljajući mirisnim tečnim sapunom između nogu. Ali, nije pri tom osećao ono zadovoljstvo koje bi osetio pri slučajnom dodiru sa nekom devojkom ili ženom, sa njenim oblim bokom, rukom, zadnjim delom. Zatim se obrisao novim uštirkanim hotelskim peškirom i go i blago naježen izašao na mali balkonski ispust da osmotri panoramu grada. Za trenutak mu se učinilo da se laka bela zavesica na prozoru naspramne sobe na prvom spratu zanjihala i on se postiđen trgao, te čučnuo i u takvom smešnom položaju, skakućući s noge na nogu, ušao u sobu gde se na brzinu obukao.

Kad je ponovo izašao na terasu sve je bilo, kao što je prvi put očekivao, mirno i pusto. Sve zavese su bile zategnute i na svom mestu.  Po tome je zaključio da su svi njegovi drugovi i drugarice otišli u obilazak Minhena.

Ne znajući šta da radi sam u sobi ili pustom predvorju hotela uzeo je novčanik i pasoš, pažljivo ih pohranio u džep lake vetrovke i krenuo ka centru orijentišući se visokim tornjem katedrale koja se nazirala u daljini.

Sunce je bilo još visoko, ali trg sa velikom fontanom i kipom device Marije vrveo je od šetača, mahom turista koji su sa pobožnom revnošću zurili u zgrade Nove i Stare dvorane i crkvu Frauenkirše. Nemanja je radije posmatrao prolaznike, ali povremeno bi i on digao glavu da bi osmotrio malene kipove bavarskih vladara na balustradama visokih galerija ili zvonik gradske većnice sa četrdeset i tri zvona i mehaničkim lutkama, kada se u jednom trenutku oglasio muzički automat na čiji zvuk su se lutke pokrenule i odigrale nekakvu, koliko je shvatio, staru nemačku igru da bi se potom povukle u svoja gipsana ležišta. Posle toga masa sveta na trgu počela je da se smanjuje, kao posle kakve pozorišne predstave. Nemanja je pogledom tražio skupinu svojih drugova i drugarica iz poštanske škole, ali ih nije video. Šetao se sada Marienplacem, tim srcem Minhena slobodnije. Osvežio se trncima vode koje je neumorno godinama rasipao stari gradski vodoskok. Zatim je na nekom drvenom kiosku kupio čuveni nemački vurst preliven mrkim senfom i iznenadio se kad ga je zagrizao. Bila je to obična kuvana viršla koja je, malo prepečena, posmatraču delovala kao sočna dobra sremska kobasica.

Pošto je popio i čašu hladnog Paulaner piva, obrisao je usta salvetom koju je, zajedno sa ostalim otpacima: malim kartonskim tanjirićem i mrvicama kifle na njemu, pažljivo spustio u korpu za otpatke pored drvenog pulta na kome je jeo.

Odlučio je da još uđe u čuvenu katedralu iz petnaestog veka u kojoj se nalazi grob cara Ludviga i misteriozno Đavolje stopalo utisnuto u pod crkve, kako je video na fotografiji u jednoj turističkoj afiši na pultu pri hotelskoj recepciji. Ali, kada je stigao pred katedralu od te namere ga je odvratio dugačak red znatiželjnih turista, tako da se zadovoljio reklamnom slikom i Ludviga i đavoljeg otiska.

Miran, sit i zadovoljan krenuo je nazad ka hotelu. Povremeno bi bacio oko na kakvu debeljuškastu plavušicu, verujući u svojim momačkim maštarijama da su to sve marljive i svojim  muževima podašne Švabice.

Išao je tako nogu pred nogu, kada se iz grupice od nekoliko starijih muškaraca koji su šetali u suprotnom smeru od njegovog izdvoji jedan krupan, takođe plav Nemac, priđe mu, na šta Nemanja u nedoumici zastane ne znajući šta da kaže. Krupni, lepo odeveni gospodin sa zlatnim naočarima tada skide naočari sa svog rumenog, okruglastog lica, pažljivo ih preklopi i pohrani u mali gornji džep na svom zeleno-braon bavarskom prsluku i, kao da čini nešto najnormalnije, podiže desnu ruku i ne preterano jako, ali dovoljno odlučno, odalami Nemanju posred nosa. Zatim se laganim, mirnim hodom udalji nastavljajući da čavrlja sa svojom penzionerskom bratijom.

Nemanja jedva uspe da ostane na nogama. Stavi ruku na lice i oseti mlaku, lepljivu krv kako mu curi iz nosa. Podiže glavu ka tornju gradske većnice koji se, maltene u istom trenutku, oglasi novom melodijom koja je označavala osamnaest časova i sačeka da mu se krv sama od sebe zaustavi.

Vratio se u hotel, prišao kao uljez recepciji oko koje su ćućorile neke drugarice iz škole, uzeo ključ svoje sobe i bez reči se uskim drvenim stepenicama popeo do prvog sprata. Onako obučen, skinuvši samo cipele svalio se na krevet, pokrio belim prekrivačem i pokušavao da zaspi i zaboravi neprijatnu epizodu koja mu je pokvarila inače lepo organizovanu i zanimljivu ekskurziju.

Zapravo, želeo je da spava što duže, da ni o čemu ne misli i da se ujutro ničega ne seća. Ipak, povremeno bi, u polusnu, poluprobuđen, mislio na otmenog starijeg gospodina koji mu je, maltene zabavljajući se, razbio nos.

S kim ga je zamenio?

Da li je nešto znao o njegovim prljavim mislima o zgodnim Švabicama? Kako bi to uopšte bilo moguće? Najverovatnije je naleteo na nekog nacistu ili starog tvrdokornog desničara koji je u njemu prepoznao stranca sa istoka i, mrzeći ga iskonski, rešio da mu polupa njušku?

Ili je u pitanju okoreli navijač Bajerna, koji je u njemu pogrešno video navijača suparničkog Lajpciga ili Darmštata?

Ili je to, što da ne, duh pokojnog Baruha Spinoze, koji je poželeo da mu rascopa njušku zato što je milovao rođene sestre po sisama i time ponovio praroditeljski greh, užasan i neizbrisiv greh prvih ljudi na zemlji?

Ali, ako je to tako, ako je to zaista kazna za incest u pokušaju, onda on to više nikada u životu sebi neće dozvoliti – zarekao se Nemanja te večeri.

Zatim bi, manje onespokojen, ponovo padao u bunovan san. U neko doba noći učini mu se da nekog ima u sobi, da neka silueta tiho, na vrhovima prstiju prilazi njegovom krevetu. Poluotškrinutih očiju, kroz slepljene trepavice (ipak sam plakao u snu, pomisli) učini mu se da je to neka gola dugonoga devojka i on se okrete na drugu stranu poželevši da prestanu da ga muče ti nezahvalni erotski prizori.

Bože, zavapi iskreno, zašto mi šalješ tu hordu lepih i golih žena da me razapinju iznutra i spolja?! Ne smem ni da pomislim šta će u budućnosti tolike žene u prevlasti, tolike zgodne i smele žene, raditi nama grešnim muškarcima, ako nas uopšte bude bilo tada!

Ali, posle izvesnog vremena oseti dodir mekog, mirišljavog ženskog tela na svom i polako se okrete. Nada!

Da, to je bila Nada, najlepša devojka u trećem ce Poštanske škole u Novom Sadu. I zvala se kao njegova najstarija sestra. Čak je i ličila na nju. Ili se Nemanji samo tako činilo dok je u mrkloj sobi kroz poluotvorene kapke osmatrao devojčine jedre grudi koje su se, kako mu se  približavala, kao penaste lopte bibale u prozirnoj tankoj beloj spavaćici.

Nema sumnje da se u sve to opet, kao na Marienplace pre nekoliko sati, umešalo ono Đavolsko stopalo i Spinozin ciničan duh, pomisli Nemanja i okrete se na drugu stranu.

„Šta ti je, pobogu, Nemanja?“ upita Nada i savi se pored njega u postelju.

Nemanja ništa ne reče.

Nada se malo promeškolji čekajući da se Nemanja okrene, a kad on to ipak ne učini ona se mačkasto priljubi duž njegove siluete.

Međutim, Nemanja je i dalje zurio u zid hotelske sobe kao da na njemu postoji nešto strašno zanimljivo, nešto što se ne sme propustiti po cenu žive glave.

„Ne sviđam ti se više?“ upita ga razočarano Nada , ali se ipak grudima čvršće pribi uz njegova mršava leđa, tako da je Nemanja jasno detektovao ne samo njihovu veličinu, mekotu i puninu nego i tvrdoću krupnih naježenih bradavica na njima.

„Ne!“ skoro uzviknu Nemanja odjednom. „Nije to u pitanju.“

„ U tom slučaju, zaista, ništa ne razumem.“

„Ni ja“ prizna Nemanja i dodade „Za sve je kriv prokleti Spinoza.“

„Ko je taj Spinoza?“ upita Nada.

„Nisi nikad čula za Spinozu, velikog holandskog filozofa?!“ zaprepasti se Nemanja.

„Znala sam da je problem u nekom filozofiranju“ odgovori Nada i okrete se na leđa. „Dođi, pusti filozofiranje.“

„Ali kako da vodim ljubav sa tobom kad si ista kao moja sestra?“ zavapi Nemanja.

„Pa...voli me kao sestru“ odgovori naivno Nada.

„Ali, to je incest, rodoskrvnuće...“ zavapi Nemanja. „Upravo o tome je Spinoza govorio.“

„Da nije ljubavi ne bi sveta bilo“ šapnu tiho Nada i uvuče ga među raskriljena kolena.

Posle nekog vremena, zadihani, još čvrsto isprepletenih udova, ležali su na leđima piljeći kroz prozor u neonsko minhensko nebo, čuteći sve vreme.

(slika: Eugen Šile)