MILAN TODOROV: HILJADU DOMOVA U OVOM GRADU

         

Egon Šile

Hteo je da joj kaže da nije mislio da će to ovako izgledati, ali za to je  bilo kasno. Maramica u ustima je dozvoljavala da udahne taman onoliko vazduha koliko je bilo neophodno da se ne uguši. Ruke su mu bile obmotane širokim selotejpom i čvrsto privezane za krevet. Noge, isto tako.

         Bilo je to čudno, jer za sedam godina zajedničkog života nikada nisu sebi dozvoljavali takve ćaknute stvari, iako ih je on često predlagao.

         Ona je bila tiha i nenametljiva. On je ljubavno uzdržavanje na kome je ona stalno insistirala pripisivao strogom vaspitanju u detinjstvu. Zbog toga je uvek morao da je, maltene, prisiljava na seks. Posle toga je vrlo često plakala. Zaključala bi se u kupatilu i plakala. Satima.

        Međutim, u početku, dok su se sastajali kod njega u iznajmljenoj garsonjeri, postojala je prilično jaka doza strasti među njima. To je sigurno. Misli da u pogledu toga ne greši. Ali i tada je osećao da mora da bude veoma pažljiv sa njom, jer mu se ponekad činilo da ona skoro da i nema telo, da je sva od nekakve senke.

         Pričala mu je da je odrastala među mnoštvom dece. Bilo ih je u kući čak petoro. Ona je bila jedino žensko. Očeva ljubimica. Majka je bila više okrenuta dečacima. Oni su bili nesnosni. Jednom su je vezali za drvo u udaljenom delu parka pored pruge i ostavili je. Pronašao ju je slučajni par koji je zabasao u taj slabo posećen deo železničarskog parka, jer je tu običavao da vodi ljubav. Primetili su je slučajno, ali prethodno su na klupi vodili ljubav pred njenim očima. Devojka se dugo klatila i ljuljala u mladićevom krilu da bi najzad, uz nekoliko prodornih krikova, zabacila glavu unazad i spazila vezanu, preplašenu devojčicu.

       To je sve što je znao o njoj. Uz još ponešto: stalno su se selili iz grada u grad. Otac je bio vojno lice. Kad su ga penzionisali u četrdesetoj godini zadržao se u ovom ravničarskom gradu i samo godinu posle teško razboleo. Ležao je nepomično, prikovan za krevet skoro dve godine. Ona je tada imala četrnaest godina. Za sve to vreme devojčica na pragu devojaštva je vodila brigu o bolesnom ocu, presvlačila mu krevet, zapirala mu pregibe na telu i menjala pelene. Majka ga je nadživela svega dva meseca. Posle smrti roditelja, braća su se razišla po svetu. Nije sa njima od tada imala kontakte. Otuđili su se, kako je govorila. I dodavala:
„Misle da se može živeti bez duše.“

        Vezanost za krevet je, mislio je dok je čekao da izađe iz kupatila, verovatno deo dogovora na koji je pristao olako, zasićen dotadašnjim načinom života.

         Ne zna koliko je već dugo vezan, jer je, po svemu sudeći, veče pre popio više nego obično. Međutim, čini mu se da se predugo zadržava u kupatilu, pogotovo što iz njegovog pravca nije dolazio nikakav šum. Zar joj je potrebno toliko vremena da se svuče?

        Kad je izašla, bila je obučena za posao. Tanki, sivi, dvodelni komplet uobičajen za bankarske službenice. Na nogama je imala crne poludobuke čizme. Počinjala je zima.

         Hteo je da joj kaže da prekida glupu igru (na koju je verovatno dobrovoljno pristao, jer ona krhka i nežna kakva je sigurno ne bi mogla mimo njegove volje da ga sveže), ali iz njegovih usta nije se čulo čak ni krkljanje.

          Prošla je pored njega. Mogao bi da je dohvati, da mu ruke i noge nisu bile sputane. Nije ga ni pogledala. Namestila je susedni, krevet na kome je provela noć, popravila lake bele zavese na prozoru ne pogledavši kroz njega. Uostalom, šta bi mogla da vidi? Stan se nalazio na dvanaestom spratu izdvojene zgrade pored gradske železničke stanice. Bio je to porodični stan, koji je nasledila. Čuo je i sad dugo i tupo kloparanje železničkih vagona. Uši su mu, hvala bogu, bile slobodne. Kao i oči. Ali, to je samo dodatno uvećavalo osećaj potpune nemoći. Mogao je da zamisli kako se oseća nem čovek ili paralizovana osoba kojoj je ostao sačuvan samo vid i sluh.

         Nije dozvoljavao da užas preplavi njegov mozak. Ovo je neka igra, mislio je. Gruba i besmislena, ali svakako otrežnjujuća. Uostalom, svaka igra mora da ima nekakav kraj.

         Prolazili su sati. Kraj nije stizao. Kako je samo mogao da joj veruje, pitao se. Nikad nije mogao da pretpostavi da bi ona, nežna i plašljiva, mogla ovako nešto da mu priredi. Bila je to scena iz lošeg porno filma, a ona nije pristajala da pogleda čak ni one najbezazlenije, malo slobodnije.

        Ne zna koliko je vremena prošlo. Osećao je da bi morao da obavi makar malu nuždu. Bešika će mi pući, mislio je. Utom je čuo čegrtanje ključa u bravi. Naravno da je to bila njegova žena. Prišla je garderoberu ne gledajući ga. Skinula odeću, presvukla se u kućnu haljinu. Zatim je otišla u kupatilo. Čuo je šum vode u umivaoniku. Sad mu se još više pišalo. Verovatno pere ruke, pomislio je. Izašla je  noseći u rukama neku čudnu hrpu hartije. Prišla mu je bez reči, nagnula se nad njim, uhvatila za bedra i spretno mu podvukla pelenu ispod donjeg dela leđa. Zatim ga je potpuno upakovala, kao novorođenče i pritegla plastične čičkove s prednje strane.

       Posle toga je otišla u kuhinju odakle je do njega uskoro počela u talasima da stiže bezlična muzika, slična onoj u liftovima, koja je, uz miris luka iz podgrejanog gulaša, stvarala atmosferu skromnog, mirnog, običnog doma kakvih ima na hiljade u gradu.