(kritički prikaz knjige priča „Telefonski imenim mrtvih
pretplatnika2, Dnevnik, Novi Sad, 24.maj 2020. Kultura, str.11)
Familijarno bojeni odnosi u prepletu sa bračnim senkama
lica zagledanih u komšijske prozore i prizore kreću se kroz pripovedne predstave
Milana Todorova (TELEFONSKI IMENIK MRTVIH PRETPLATNIKA, Arhipelag – Beograd,
2019). U ovim pripovestima se govori o odrastanju, urastanju i starenju. Ljubav je štim
instrumenta koji zove život a čiji tonus meandrira i u nebesa onostranog.
Navike su u mislima vrtložne, sumnje se spotiču o snohvatice, a java
neumoljivim pleksusima udaraju sa sviju strana. I kolekcionari imaju u sebi neku
začudnu i fobičnu moć da se nadžive okolnosti zadate koordinate stvarnog i
jedino mogućeg okruženja. Elem, ima ova pričaonica lakonske sličnosti sa
Hemingvejevim prozama u tom odistinskom smislu životne rečitosti preciizne u
detalj.
Intonacija
kao i u muzici, početnog tona pripovetke, otvara rečenični tok svesti koji
svakim narednim fragmentarnim akordom otvara pripovetku polifonijom u
razjašnjavanju slogova početnih rečenica. Upravo, pripovedna proza Milana
Todorova sva je u tim pribranim finesama sa umećem prisvajanja čitaoca. Svaka
priča u samom finišu, predočenog pisca, ima lucidni bumerang, nago izrečen,
tako da iskaz nosi čar duple ekspozicije. Todorov je pisac čija se zanatska strana kalila u radionici
radijskih finesa, gde su rečenice vazda tesne i u cajtnotu, uređivao je
svojevremeno humornu emisiju. Šteta što
je mnoge merne emisije književno-umetničke prirode Radio Novi sad zakinuo u
korist sopstvene štete. Dakle, Todorov je čitaocu ponudio iskustveni pripovedni
refleks s pažljivim uočavanjem sveta i mikrosvetova u sudbinski dogođenim suočavanjima. To svedoči i noseća priča
„Telefonski imenik mrtvih pretplatnika“ sa pripovednim akordom voza koji
prolazi kroz Pletenicu uz šlagvortiran „Udarac“ nad čovekom kome je ulični
„Kamen“ sve što ima u svojoj ukletoj nemaštini. Pripovetke laviraju kroz kulise
Petrovaradina u prislonu pružnog nasipa i Dunava.
Pojave i
stvari nazvane su očitim imenima, bez okolišenja, onako kako se i javljaju sa
bleskom i munjevitom senkom koja te pečati i iza odbleska čitanja. Pisac
majstorski sagledava sebe u prezentu slučaja. Mislima prisvaja tuđu mku i
nalazu daje oblik trećem licu jednine. On je uporišna tačka koja ne isključuje
tvoje Ja trougla gde je Ti saputno jasna intriga u razložnoj prpovedi. Podsetio
me Milan Todorov na vrsnog pripovedača koji je davnih pedesetih godina minulog
veka baršunasto slušaocima Radio Minhena govorio svoju prozu. Bio je to Volfgang Borhert. U
toj ravni su Milanove priče : „Spinoza u Minhenu“ sa nezaobilaznom prozodijom
„Vojnikov grob“.
Koliko je
„Prozor“ oko kuće na čijoj daščanoj obrvi sa unutrašnje strane u punom
prozorskom krilu je pisac uvežbavao, tamo u ravničarskom Banatu (selo Banatsko
Aranđelovo) sa sestrom Marom liniju ranih pisanih slova za kasniji život,
toliko će i slovno opstati kao uslikani svet.“Pa imnogi istinski veliki slikari
su opsesivno za motive svojih dela imali pogled kroz prozor“. Piščevo
ukazivanje na Tajnu večeru i na ona čuvena tri prozora iza leđa Isusa Hrista
nius slučajno na Da Vinčijevoj slici. I pripovedna knjiga Milana Todorova jeste
prozor kroz koji ulaze za tebe i tvoj dom u čitanju, a prozor je tu „da znaš da
neko stoji uz njega…uspravan i očajan.“ I kada te napusti sopstveno lice –
vrati se pripovetkama ovog pisca da ti samoća ne liči na košmar, ma koliko da te životna pomrčina pretvara u pouzdanog
kolekcionara reči koje te prate čitavog života, a koje ti,opet, nedostaju u
povratku sebi samom.
Нема коментара:
Постави коментар