Давид КЕЦМАН Дако
ХРОНИЧНИ МАЊАК ДУШЕ
(Милан Тодоров: Телефонски именик мртвих претплатника;
„Архипелаг”, Београд, 2019)
При суочавању са собом, али оним дубоко скривеним , било да
је реч о људима или женама, да л’ заобилазно или пречицом, једнако
је, актери прича Милана Тодорова на страницама књиге Телефонски
именик мртвих претплатника стижу до трена прекопотребне
самоспознаје, а трен је то поптунијег растамњења до којег се стиже
тек дубинским провидом кроз расцеп душе. Отуд је у његовој причи
приоритетно казивање о последицама збивања након сваковрсних,
а понајвише оних расцепа душом, отуда и толика заокупљеност
централних ликова сећањањем на свој живот, оног дела у њему
одакле потиче и највећа бол, њоме и жал, патња, страхотно осећање
мучности и тегобе услед коначно схваћене немогућности за повратак
у онај трен кад им је бољи и срећнији живот био на дохват врховима
прстију. Самоспознајом поражавајуће и разорне коначности од
живота, посебно када је реч о женским ликовима који су у прози овог
аутора посве оригинални, јединствени у савременој српској модерној
причи, сви бивају слабији, те или напросто нестају, ишчезавају, одлазе
„у непознатом правцу“, или су животом изневерени, исцрпљени
сасушени, безнадежно испражњени те су пуштени да плутају низ
животну реку понорницу, реку без повратка.
Посебности, рекли бисмо и необичности, са значењем
печатности, изразитијој самосвојности, тиме и квалитету ових
прича надасве доприноси начин на који су обликовани и пажљиво
изнијансирани унутрашњи портрети „јунака“ Милана Тодорова,
посебно женски ликови које аутор доживљава као тајну над свим
тајнама, по мушко са значењем зле коби, увек у нечем кобно удесним.
– Можда о томе најречитије казује овом реченицом у причи „Злочин и
казна”: Кад легнеш са женом легао си са својом смрћу.
Од прве до последње скоро да у овој књизи и нема приче а да
човек и жена, свеједно да ли у стварносном трену или при сећању на
минули заједнички живот нису једно против другог, да њихов однос
у трену дешавања саме приче није са значењем узрок-последица, тe
је управо то међу главним изазовима за причу. И мушки и женски
ликови испрфилисани су тако да су при казивању/сведочењу о себи
и о свом „ближњем“ (само)затечени истином о себи, као да су пред
обрисом свог лица у огледалу. Иначе, уз појмове живот, време, душа
и прозор, огледало је једна од кључних у његовим причама чија је
срж сам трен суочавања са самим собом, са оним стварним, оним у
себи непролазним и неизбежним. Трен је то сав у знаку самоспознаје,
сусрета са својим (не)могућим егом, спознаја унутрашњег ЈА. Тим
треном бивају кад обеснажени а кад и ојачани, охрабрени истином о
себи, углавном немилом истином. Пред тим огледалом у неверици,
у неспокоју, дешава се неминовно, опипавају своје лице и у чуду
се питају где су то и када погрешили. Понеки, као лектор у причи
„Сигурна реч“, осећају као и сами себи туђи, као да им лице од њих
некуд отишло. Пред обрисом у огледалу или наспрам прозорског окна
при погледу из светлости у мрклу таму, јавља се страх од пролазности,
од старости, те се чини да лице као да ишчезава од онога који се у
зидном огледалу више са сећањем на себе уопште и не препознаје.
Смишљено је аутор свет свих својих психолошких прича
отворио управо новелом Мајстор тетоваже. То је прича о девојци
Мајди која код господина Подманицког, мајстора тетоваже, долази
с мишљу да јој на најинтимнијем делићу тела, у простору на
Венерином брегу, начини тату, у њему поруку, али такву да „мора да
буде оригинална и непоновљива, да је се никада не постиди, да (по)
казује да она не припада никоме осим самој себи и Богу“. И што је за
Мајду, девојку затечену у животном теснацу из којег не зна да изађе,
оно најважније, јесте да тим тетовираним обележјем било коме ко јој
се у интми толико приближи и без речи, само знаком поручује „да не
прашта лицемерје...“ Други лик у овој причи, а тако је најчешће и у
другим, д а је у њима највише по два лика, радећи деценијама тетоваже
са будистичким и хинду мотивима, јесте мајстор Подманицки, човек
који је дубоко заронио и у филозофију реинкарнације. Мајсторски,
лукаво, зналачки и стрпљиво испитујући однос клијенткиње према
себи самој, а што ће пресудно утицати и на избор татуа, отворено
казује своје веровање у реинкарнацију, о селидби душе после смрти
из једног у друго тело. По њему, број селидбених душа је константан
и хтеле то или не, душе морају да се цепкају не би ли настаниле све те
силне нерођене... те је с тога и уверен да у основи несреће данашњег
света лежи хронични мањак душе.
Како у почетној, тако и у свим другим причама, све до
завршних, Прича о сеници, Флаутисткиња и насловне Телефонски
именик мртвих претплатника, Милан Тодоров исписује данас већ
увелико озваничену аутобиографску фикцију засновану на поетици
такозваних граничних стања која као тему има некакав, али обавезно
дубоко скривен знак, не само на телу, него у психи, у души својих
ликова, да има урез, рофаш, трауму... Са таквим особеним у души
знаковљем, махом су то приче о неком или о нечем што је изазвано,
тиме и трајно о(п)стало, удесним треном, животним преломом који
настаје под нечијом присилом, злим наумом, недостатком љубави,
нежности, пажње, неспоразумом, сумњом, невером, распадом наизглед
тек складног брака, породичним размирицама, изазваних самоћом,
болестима, несавладивим пороцима, као што је коцка, промискуитет,
дубоке повреде изазване мржњом, љубомором, непоштовањем другог,
друкчијег, себичношћу, неодлучношћу или неверицом у смисаоност
безусловног чињења доброте, страхотном немилошћу, нечијом
бескрупулозношћу, незајажљивошћу, незадовољством оним кроз
живот већ у довољној мери оствареног, а да им никад доста није...
Или су та тешко подношљива невидна збивања у души његових
ликова трајна последица губитка неког или нечег незаменљивог,
увек недостајућег, оца или мајке, на пример, траг нечег задобијеног
при несмотрености, без мисли о последицама или у сили, вољно
или невољно почињеног... Стога је и при творењу приче а у њој оног
најбитнијег, при обликовању ликова, Тодорову приоритетно управо
то понирање до оног најинтимнијег како би казивањем о дознатом у
простору невидног збивања, у свести скрајнутог, дубоко потиснутог,
разјаснио и причом обелоданио и све друго, дакле и оно видљиво,
оно спољашње, јер без истине о скривеном увек је то и тајна која
многоструко прети човековој потреби за целовитошћу. О томе што
је сваком увек и свуда голим оком видљиво, у његовој причи места
има само за оно најнужније, као што је указивању на оно најбитније
о месту збивања радње, кратки описи куће, собе, простора, терена,
атмосфере амбијента у простору где затиче своје ликове, или их током
нарације „одводи“; обраћање пажње само на реквизите (као да су на
позорници) којима су окружени, или се њима на трен само послуже...
Уз оно објективно, стварносно и за причу битно, незаобилазно, до још
потпуније реалности, до своје истине о неком стиже тек предочавањем
невидног и нечујног, а што је присутно само у мисли, у сећању
главних актера на време давнопрошло, али је обавезно са таквим
трагом, најчешће таквом трауматичном последицом која нечију бол,
тугу, осећај напуштености, самотности, осећање трајне небитности,
скрајнутости, непотребности, све оно што треном остварен животни
удес чини непролазним, заувекним, удесним, мучним, тешко
подношљивим...
Свему томе, логично је, примерен је и концепт приче.
Налажењем чворног места у души сваког за причу изазовног, јер је са
белегом који се указује само оном ко зна пут тим лавиринтом, који уме
да „прочита“ знаковље том путу (као тетоважу на најинтимнијем делу
тела) и појми их као могућност провида у оно најбитније у животу
људи о којима је реч, где је или у чему је тај „лични знак“, или узрочник
трауме. Све то што је од света дубоко скривено, овом писцу са смислом
за творење психолошке прозе, управо то је основ или подлога најпре
за одраз који претходи скоку у понор или у тај бездани амбис чије је
име душа. У овом случају не само расцепкана душа, како то казује
мајстор тетоваже из истоимене приче с почетка књиге, него је то и
крајњи циљ, па и смисао творења такве прозе: Пре директног „скока
у причу“ („In medias res“ – у сред ствари), најпре дубоки (у)дах и што
је могуће брже, директније и непосредније доспеће до самог средишта
тог заумног лавиринта, тамо где је уточиште или сабиралиште тајни
скривених не само од других, увек с разлогом скривених, него почесто
илузијом затомљених и што је од погледа властитим оком далеко
скрајнуто. Потом застајање и освртање, те причом бистри поглед у све
оно у тим спознајним треном доминантним у мисли, у свести актера,
реч о оном од чега у страху, у незнању, у кукавичлуку, без смелости,
или без довољно воље за живот, његови „јунаци“ непрестано беже,
скривају се, одлажу за време „иза себе“ тренутног, за преображај још
немоћног, увек неспремног, или с приводом лакоће живљења кроз
свој, као и кроз живот других, најпре ближњих, бестрагно и бешумно,
бесмислено, само пролазе, а немоћни су да било шта измене у својим
животима са којима су до скора, до тог причом самоспознајног трена,
били сасвим задовољни.
Приче су ово о животу са зебњом најпре од себе (не)могућег,
о животу оптерећеног страхом од другог у себи скривеног, неслућено
друкчијег од оног каквог га види унутрашње, сумњом премрежено
око при суочавању са тајном од вечне студени која се простире свуда
око нас. Јер, „Изгубили смо способност да своје важне тренутке
поделимо с другим. То је истовремено узрок и последица свих наших
патњи“, – казује писац у причи Веверица Волта Дизнија, односно:
– Напољу су данас сви минуси света“ (Соба број 36). Уместо да
имају „власти над духом својим“ и да не буду „као град разваљен,
без зидова“ (из Јованове посланице), некима је утеха у мисли какву
налазимо у причи Спиноза у Минхену: – Постоји нека сила која брине
о животној симетрији. Ми о томе не морамо да размишљамо. Неко
или нешто изван и изнад нас, задужен је да све ствари постави на
своја места. Отуда нема разлога за бригу куда иде овај свет. Свет је
под контролом свемоћног невидљивог космичког створитеља.“
Пажљивим читањем, а још више накнадним промишљањем о
доживљеном захваљујући управо уверљивости наратора/актера који
нам се причом с поверењем и сâм сав одаје, чинећи нас истовремено
и чуваром његове тајне, могуће је налажење одговора на питање:
Шта је то суштинско што све ове животне приче чини причама од
исте руке, прозом од самосвојног концепта, психолошком, често
заумном, али увек и дубокомислећом причом о типовима људи које
је могуће разумети као примере погодне за тумачење оног што је
у области психијатрије познато као психопатологија ега. Реч је о
„јунацима нашег доба“, удесним ломом дубоко истрауматизованим
невољницима, који су то постали услед нечег у њима недовољно
оствареног, недовршеног, од главног животног тока скрајнутог,
намерно потиснутог, или су сплетом датих животних околности, под
сталним присилом, у трајном, понекад и манијачном страху од другог
и друкчијег, као и у зебњи од себе недовољно спознатог, смислено;
или су у незнању нечег бољег и од свог слутњом или незгаслом
чежњом увек могуће бољег живота измакнути, одбегли, избегли,
одстрањени... Приче су то о малим и јадним људима, слабићима или
бегунцима ка срећи или од среће која им је била на дохват руке; о
странцима који су то и пред самим собом – странци у себи самом;
о непознаваоцима живота у хармонији с другим, о незајажљивим
„поседницима“ или „потрошачима“ туђег живота, о неизлечивим
себичњацима, патолошким лоповима, коцкарима, па и убицама који
би и по цену самог живота, и свог и туђег, да се измакну пред мачем
правде, од оштрица истине о себи, али не могу побећи од властите
савести, од теретног осећаја кривице како за оно у безуму почињеног,
тако и у превеликој себичности, у опседнутости самим собом, који су
кривци за невоље оних који их несебично воле и све им од себе дају.
Махом су то заточеници или залудници властитог живота.
Такође је као самосвојност прозног концепта овог аутора
битно истаћи да је избегнуто оно често тако оптерећујуће осећање
коначности приповедања. Тодоров је безмало у сваку причу на њеном
крају инкорпорирао, више или мање одговарајући, а често сасвим
изненађујући Карверов стих, дакако, у слободној интерпретацији.
Тако су приче само наоко довршене, јер им песничка текстура у
нарацији удахњује неочекивано а продубљено и продужено зрачење.
Писац свом читоцу, у суштини оставља и место тумача, а (пре)даје
му и толику слободу да по властитом науму, или по свом мерилу
животних постулата може и сам понеку причу да довршава. Иначе,
уз све већ речено, приче су то о вечним темама: о љубави и о смрти,
о пролазности: „Прашина пада из свемира и све нас полако, али
сигурно, затрпава“ – казује у причи Путујући гроб. Емотивне, често
и онеспокојавајуће приче о патњи и о болести, о невери, осећању
кривице због патње другог у младости, али и у позном добу и те како
срцу драгог. Понека и о љубомори или о сумњи у љубав (Прича Ketler
која се завршава реченицом: Сео сам на тренажер, окренуо педале
и кренуо ка остатку свог живота), о последицама недовољног
веровања у смисаоност чињења добра, о илузорној брачној срећи, (пре)
давању без обавезног потраживања, о осећању које настаје позним
треном након преласка оног прага иза којег је само бескрајна старосна
студен, када се животни сапутници осећају „готово умртвљени, као
после физичког рада у пољу, немоћни да било шта измене у својим
животима којима су до скора били сасвим задовољни.“ (прича Дивља
птица); приче о касним спознајама оног што је и по сам живот
најпотребније, а да то није новац и моћ над другим; о могућим а на
време непрепрепознатим путевима и начинима спознаје/достизања
себе бољег, временом целовитијег, тиме и са самим собом, као и са
целим светом задовољнијим, сигурнијим, бар сећањем на себе у свом
животу испуњенијим. „Кад човек у било чему пређе црту коју је још
Мојсије, пастирским штапом из заветног ковчега, повукао по земљи,
настаје пакао“ (Злочин и казна).
Понека прича је и о жељи за повратком нежности након одласка
оних који су нам (отац, мајка, жена, пријатељи...) у свим животним
добима, а посебно у доба детињства, кроз цео живот неизоставно
најпотребнији. И независно од теме, махом су то приче о несрећним
бићима који су и на јави и у сну трајно неспокојни, незадовољни и
собом, а тек с другим, о трауматичним, невољом, властитим грехом,
на пример лоповлуком, убиством, или неопростивом кривицом,
безразложном повредом другог заувек сумњом обележени. Без
сигурног у себи ослонца, жене и људи у причама Милана Тодорова
бивају, увек с разлогом, дезорјентисани, изгубљени и у времену и у
простору.
Приповедачки ток овог писца одише непосредношћу,
присношћу и привидном једоставношћу при казивању оног
најбитнијег у предочавању истине о удесном трену који из корена
мења живот његових јунака, тачније антијунака. Нарација потпуно
заокруженог сижеа, без скретања у прозне рукавце, чему су, иначе,
склони писци којима је више стало до дужине, него до квалитета
прозног садржаја који је на страницама дела „Телефонски именик
мртвих претплатника“ такав да сав кипти од унутрашњег жара, од
невољом преврелог живота. Нарација формом самообрачунског
монолога, или је то пак касни „Post festum, а такође самоспознајни
дијалог о оном кључном у вртложнику нечијег животног удеса.
Попут оног изванредног што нас чека у причи Учење птица, увек
је то суочавање са чвором или бременом од властитог а прерано
задобијеног животног, душом ожиљка. То што најпре као девојчица,
потом као девојка и жена именом Вишња у стварности неког више
не види (оца од неког зла одбеглог из породичног гнезда), а глава,
посебно очи сове у бесаним ноћима, подсећају је на њега), то уопште
и не значи да макар и у живом сећању тај Неко Неодживљени, бар за
њу, нигде више и не постоји: „Отац се не враћа, али птице су увек
биле ту. Увек стижу на своју птичју адресу, по неком тајанственом,
невидљивом правилу... И сама је помислила да је птица.“
Или прича о неоствареној жељи која током трпељивог
живота бива све тегобнија, о жељи или о потреби да буде(мо) неко
други, односно друкчији, онаквим каквим се стварно и осећа(мо),
али проблем је садржан у томе што не смемо или не знамо да нађемо
довољно снаге и смелости да се таквим и оствари(мо). Њено (п)
остварење могуће је и остварљиво је тек кад се, или ако се свему
немилом у реалном животу каже одлучно Не, или кад се сасвим
озбиљно, као у причи Кловн, прихвати, све као да је живот само игра,
али игра само за оне смеле и самосвојне „играче“ у улогама које с
радошћу и прихватају и играју. Као што то чини „свежи пензионер
Геодетског завода“ Милан Поповић, звани Поп, који при бегу од
људског мравињака у супермаркету, у пролазу, уз одговарајући белег,
обележје кловна, од младог пара прими и срцем прихвати обележје/
знак и пропратни мелемни савет: – Буди кловн, човече! Живот је леп!
Тешко је и незахвално из овог мноштва умешно остварених
прича издвојити оне најбоље, јер се у готово свима огледа не само
ванредни дар и вештина приповедања, него и снажна потреба за
раскринкавањем некаквог придодатог а несвесно усвојеног човековог
нагона и за самопотврђивање, као и за самоповређивањем као
основним обележјем нове и увек сурове живе реалности. Ипак, уз већ
поменуте, ваља издвојити приче Воз пролази кроз Плетеницу, Кифла,
Прозор, Deutsh kurzgeschichte (Kратка немачка прича), те приче
с краја збирке Двориште (трајна зебња од убице), Веверица Волта
Дизнија. Надасве и прича антологијске вредности Камен. Прича је то
о Дебелом, заштитнику наших душа, о човеку без удова а који ништа
није није тражио од живота и ништа није добијао, прича која је,
за разлику од свих других, са отвореном поруком: Што мање имаш,
више си слободан! Ваља, с разлогом, дакако, издвојити и насловну
причу Телефонски именик мртвих претплатника која је с печатношћу,
односно са нагласком на трауматичном присуству Едиповог
коплекса. Потресна, донекле и мистична, спиритуалистичка прича
о души која нас ни иза свог првотног живота (пре треном згаснућа и
реинкарнације) не оставља без присног дослуха са вољеним, о трајној
потреби за мајчиним присуством у свом увек у нечем тако несигурном
животу. И у овој као и у почетној причи Мајстор тетоваже реч је
о души. Након мајчине смрти и многих покушаја да јој посредством
„отказаног“ телефона поново чује глас, наратор се обрео у свом
родитељском дому: Мирис који ме је сачекао у мајчиној трпезарији
био је мирис мог детињства. Нешто између мириса бадема, старог
сапуна справљеног од масти и соне киселине, цимета и воштанице
допола догореле уз икону... Схватио сам да не постоји стапање, да
се начини живота не удвајају, да нема реинкарнације, најзад да нема
ослобађања од казне за добро које нисмо учинили онима којих сада
нема, а могли смо и требало је.
Неизоставно је указивање на снажну симболику, на лепоту
и вредност Приче о сеници. Мотивисана је оним што је постојано,
увек ту, с нама, а што је од значаја за потпуније разумевање живота
и као такво ваљало би да га најпре препознамо, потом и признамо
као део свог садејства са свима другим, једнако и са људима, као и
са животињама, птицама, гмизавцима... Само, ваља нам научити
знаковље немуштог језика свих који су даноноћно свуда око нас:
Такав је живот у кући. Птице, пси, чак и јежеви које сваког лета
можемо да чујемо како, преко ноћном свежином орошених влати,
путују као ходочасници у тамним, мрким, бодљикавим одорама преко
затрављеног дворишта – говоре нам на свој начин. Понекад, као у
случају брзих зеленкастих гуштера (...) тек назиремо тонове које ова
мала одбачена створења стварају хитрим покретима ребрастог
репа распростирући причу око себе... Најкраћом иначе у књизи и
најкраћом причом посве универзалног значења, иако неизречена, али
изражајна порука: Ако већ не разумемо немушти језик бића која су
свуд око нас и ослањају се на могућност садејства са свим живим око
себе, ваља нам се у трку кроз време задато нам за властити живот бар
на трен зауставити, застати и ослушнути тај нечујни вапај, крик за
одбеглим, жал за недосегнутим. И замислити се, одгонетнути оно што
се некад неком збило и душом оставило свој печатни траг. Пружити
или прихватити руку увек могућег спаса сваком који би да се ослободи
од неког у себи скривеног, који исповешћу о властитом удесу изнова
тражи пут у светлост.
Уместо епилога:
Уз све међусобне различитости, јер сви су у његовој причи
неком несрећом обележени и као такви сви његови ликови су и
свет за себе, актери догађања у прози Милана Тодорова бића су са
унутрашњим белегом од животом стечене трауме. Управо стога, рекли
бисмо и неминовно је да буде тако, то су бића нестабилног ега, са
мањим или већим поремећајем у менталном склопу. У томе је и онај
увек могући одговор на питање: Шта је то суштинско, односно где је
оно кључно што готово све ове веома занимљиве, животношћу снажне
и крајње сугестивне повеснице о изровашеним душама чини и толико
нам блиским да их у целости доживљавамо као ниску од једног наума,
рекли бисмо и од једне упитности садржане у завршници књиге, при
крају приче Флаутисткиња: – Шта ће бити са светом који се тако
одвратно љуља? Да ли збиља нечије жртве морамо да будемо?
Нема коментара:
Постави коментар