MILAN TODOROV: NASIP

 Moramo da budemo spremni ako nešto naleti…

         Tako su oni često jedno drugome govorili. U šali. Mislili su, razume se, na žene. Na njihova nepoznata, ali, bez sumnje, raskošna tela. Možda i raskalašna?  Što da ne? Bili su mladi. Na početku beskrajnog puta i, do tog dana, nije im ništa naletelo onako u trenu da smiri napetost  koja je bubnjala u njima neprestano,  danju i noću.

        Dva prijatelja. Jedan je studirao elektrotehniku, a drugi već zarađivao kao električar, zanatlija. Taj drugi, električar, uglavnom je plaćao izlaske u kafane. U to vreme život se poboljšao. Ljudi su počeli malo bolje da zarađuju i da preuređuju stanove tako da je potražnja za dobrim majstorima porasla. Zanatlija je često dobijao poslove, a student mu je povremeno pomagao. Bila je to dobra saradnja. Mladom majstoru su često bile potrebne još dve ruke, a studentu džeparac. Malo po malo, počeli su i da piju. Ne previše, tako da im se nije primećivalo. Pili su vino i vinjak po malim bifeima, menjajući često ta mesta kao da bi mogla da ih obeleže i usisaju u svoje mračne paučinaste sobičke. Ipak, jedno mesto im je bilo omiljeno. Kafana na nasipu. Sunce. Tako je pisalo na rasušenoj hrastovoj tabli.  Ali, niko je nije znao po imenu. Nego samo Nasip. I govorili su: Idemo na nasip.

         Bila je to, u stvari, oveća ribarska koliba koju je neki umešni ugostitelj još davno uveo u rad i koja je bila popularna kao pomalo sakato mesto gde se jeftino pije i jede.

         Razume se da hrana nije bila prvoklasna, ali su porcije riblje čorbe, pasulja ili prženih deverika bile obilne i dobro posoljene da bi bile još ukusnije.

         Veseli i polupripiti kasno u noć bi se, kroz šumu vrba i dunavskih topola, vraćali u grad, neretko zamišljajući šta bi bilo kada bi im sad „nešto naletelo“.

        Grad bi se video tek kad se iz šume izbije na uzvišenu železničku prugu čiji je kolosek postavljen na krupnim kamenim  kockama predstavljao drugu odbranu od poplava koje su tada bile česte. Međutim, kafana kraj onog prvog nasipa je radila i kad bi voda preplavila šumski put. Ljudi su dolazili i u poznu jesen gacajući po nadošloj vodi ili veslajući u čamcima.

         Žena tu nije bilo. Ili su dolazile vrlo retko, uvek sa nekim muškarcem, verovatno ljubavnikom. Pa i tada izgledalo je da ne dolaze svojom voljom, nego dolaze tu na nasip, na kraj sveta, da rasprave ono što se ne da raspraviti jer je postalo očigledno da njihova veza puca.

       Na pročelnom zidu sale, kako su zvali tu jedinu veliku prostoriju u kafani, neko je davno još okačio reklamne natpise koji su mu se, bog zna zašto, u nekom trenutku svideli:

        „Vaše boje, naše nijanse“ su uz sliku bujne plavuše reklamirale farbe za kosu.

        Ljubavni par, stariji proćelavi muškarac i visoka devojka u lakoj beloj haljini na crvene cvetiće, koji je tog popodneva sedeo za krajnjim stolom zagnjuren jedno u drugo isprva nisu ni primetili. Docnije, kada je njihov razgovor poprimio žustrije tonove bilo je jasno da se prepiru. Ona ga je nešto pitala, nešto što se nije moglo razaznati u dubokom uglu hladne kafane.

         „Ti nisi normalan“, reče devojka i ustade. Bila je mršava, visoka, sa krupnim očima. Činilo se kao da će pasti.

         „Odvezi me odavde.“

         Kelner je doneo pečenu ribu. Devojka je ponovo sela.

         „Jedi.“

         „Nisam gladna. Sita sam svega.“

         „Ti si sita svega?“

          Tišina.

          „Ti si ništa. Bespotrebna osoba. Eto šta si ti.“

          „Hoću da odem.“

           Devojka je bila bela i čista. Iz daljine se videlo da je strahovito čista. Električar je buljio u nju potpuno omađijan.

            „Ova je od platine.“

            Student je klimnuo glavom u znak lojalnosti.

            „Trebalo bi da je odvojimo.“

            „Nije loša“, rekao je električar. „Uopšte nije loša, a on je džukela.“

            „Možda se samo zasitio. A ona nema snage da ga menja.“

             Sada su im se približili. Seli za susedni sto.

             „Ne znam zašto drže ovo sirće na stolu.“

              Devojka se okrenula u njihovom pravcu. I uspravila u stolici. Izgledalo je da se malo šepuri svojim oblinama. Malo, sasvim malo.

             Oni poželeše da budu nešto drugo. Bila je to dobra ideja. Naravno, postojalo je još mnogo toga što su mogli da budu pa, takođe, nisu.

              Sad su gledali u njene blago pocrnele noge.

              „Vaše boje, naše nijanse.“

Bila je na moru, pomisliše. Onda ti crveni cvetovi na beloj haljini…

              „Rastrgao bi ih.“

              Električar ne reče ništa. Držao je čačkalicu među zubima.

              Čovek je završavao ručak.

              „Ja ću još jedno pivo.“

               „Odvezi me u grad.“

               Čovek prstom pozva kelnera.

               „Još dva.“

               „Pijan si.“

               „Sama si mi došla, sama ćeš otići. Drugi put mi pošalji mamu u krevet.“

               „Mamu? Moju mamu?“, pitala je devojka sa rukom na grudima.

               Ima dobre grudi, pomisli student.

               „Da, tvoju mamu.“

               „Moja mama nije bludnica.“

               „Sve ste vi bludnice.“

               Odjednom je reč bludnica, zakovitlana u kužnom prostoru stare čarde, postala gotovo prirodna. Kao bilo koja druga reč. Kao smrt na koju čovek ponekad misli kao na nešto sasvim normalno i uobičajeno. Naročito star čovek. A sada se baš nekako isticalo da je taj vulgarni čovek star, zapravo kao da je u trenutku postao mnogo stariji nego što je bio do tada.

               Mladići su već bili na vratima.

               „Mogu sa vama?“, upita devojka. I ona je bila pripita. Videlo joj se to u očima.

Krila je oči. Ali, bile su caklaste.

                „Da li vas je tukao?“, upita električar. Ne zna zašto je osećao poštovanje prema njoj i persirao joj. Možda što je izgledala starije nego što jeste. Starija od njega.

                „Ne, ne danas“, odgovori devojka osvrćući se.

               „Ako te je udario“ , reče student, „mi ćemo mu pokazati“. On je, ne osetivši, prešao na ti. Devojka mu se stvarno sviđala.

                „Mi smo došli pešice“, reče električar kao da se pravda. „Voda opet plavi.“

                „Da platim svoje“, reče devojka kelneru.

                „Ne možete da platite svoje. Račun je zajednički.“

                 „Zajebi“, reče devojka staklastih očiju. „Obračunaj mi moj deo.“

                 „Ne postoji vaš deo.“

                  Devojka uhvati električara pod ruku.

                  „Ako je tako…onda idemo.“

                  Električar oseti zrelinu njeno  tela i stisnu je jače uz sebe. Ruka joj Je bila glatka i stalno se izvlačila iz njegove i on je vraćao sporim pokretima. Konačno je nešto naletelo, pomisli. Ali, ja ništa ne znam o ženama. Osećao je samo da se njegov život, život mladog muškarca zamagljuje i opterećuje. Skoro da bi odustao. Devojka je najzad bila tu. U stvari, bilo je tu telo mlade žene naslonjeno na njegovo kao da se znaju odavno.

                  Student ih je ćutke pratio na pristojnoj razdaljini.

                  Išli su kroz šumu i on je odjednom povuče na jedva vidljivu stazu uStranu. Okrenuli su se i videli studenta kako ubrzava korak ka gradu.

                  Bili su sami. Ta devojka mu je pala kao kruška sa grane. Ali, u njemu više nije bilo zadovoljstva. Svuda okolo je bilo razbacanog smeća, krpa, plastičnih flaša, starog cementa. Upravo su sedeli na nekoj sparušenoj travi kraj divljeg smetlišta. Voda je nadolazla izokola. Iz rupa koje su kopali za nasip. Devojka je čvrsto, pomodrelim palčevima držala krajeve svoje kratke haljine i gledala ga ne trepćući onim svojim krupnim očima plavim i, tek sada uoči, nekako praznim. Učini mu se da postaje neko drugi i na trenutak oseti gađenje kao da će povratiti.

                 „Divna si. Volim te“, lagao je dok joj je rukom nestrpljivo obuhvatao oblo, oznojeno meso.