Glumica Virdžinija Vulf odlučuje da se ubije, ulazi u vodu sa džepovima prepunim kamenja… Da li o njemu razmišlja kao o biblijskom kamenju dok gazi sve dublje? Predstava traje, u sali je toplo, odlazim… Udavljene žene, Ofelija, Virdžinija Vulf, Ifigenija… Nalaze se u utrobi kita… Pomodrele i smrznute sačekuje ih Pinokio. Hm, drveni lutak, pomisliše u isti mah. Opčinjavaju ga, provociraju… On laže, laže, nos raste, raste, on ga lomi, krc, kao grančica i loži i opet raste i opet ga loži… One se greju, suše kose… Toplo je, prijatno… Prolaze sati. Iz velike daljine otac Đepeto ga doziva (Virdžinija postaje svesna kamenja u džepu). Starčev glas se približava. One mu drže glavu, zapušavaju ofarbana usta… Tišina. Prolaze vekovi. Aplauz… Vraćam se, udišem, predstava traje.
(Aleksandra Pleskonjić, prvakinja drame Srskog narodnog pozorišta, pisac. Ovo je njen prvi tekst u Paradoksu)
Нема коментара:
Постави коментар