Oko ponoći, po običaju, stavio sam pred kardiologa zmiju od
ohlađenog Remi Martana,
duplu dozu i pitao ga:
„Doktore, da li verujete u
boga?“ Ne znam otkud mi to pitanje
te noći. Mogao sam da ga
pitam milion drugih stvari i on je
mogao da kaže milion
koječega.
„Taman posla“, odmahnuo je
rutavom glavom doktor Melhior
Mutavdžić.
„U šta verujete?“
Zamislio se. Zatim čuknuo
u čelo čvornovatim kažiprstom.
Čekao sam da nastavi.
Gosti u kafiću su se proredili.
„Razmišljao sam o svim tim
stvarima. Nije da nisam.“ Zurio
je kroz prozor. Naspram
lokala, ispod zidina stare tvrđave, teglio
se Dunav. Bio je smolast i
zlokobno tih kao i uvek na kraju zime.
„Zaključio sam da je naš
predak jednog jutra izašao iz pećine
i pogledao u nebo. Bilo je
gadno, tmurno, vrcale su munje. Ali,
to ga nije obeshrabrilo,
jer je njegova glad bila jača od straha.
Šunjao se okolinom dok
nije spazio lepu, mladu divokozu. Sagnuo
se, dohvatio kamen i
razbio joj glavu.“
„Svi lovci su ubice!“
„Razume se. Međutim, od toga
mu je zavisio život.“
„Šta je posle bilo?“
„Posle je lovinu uprtio na
leđa i krenuo ka svojoj pećini. Kad
je stigao već blizu ulaza,
grom je rasparao nebo. Pećinar je od
straha pao na kolena i
ostavio divokozu da visi pred vratima.
Kad se, posle nekog
vremena povratio, pošao je napolje.“
„Pretpostavljam da je koza
nestala.“
„Ne. Koza je visila na
steni, onako kako je ostavio, samo malo
obibana gradom. Nebo se
razvedrilo. Sunce je počelo umilno da
greje. Umilostivljen
ponuđenom žrtvom, čoveku se rodio bog.“
Zadihao se kao da je trčao
dok je držao ovu tiradu.
„Čekajte, profesore, a
rođenje Isusa, Marijino bezgrešno začeće,
Josip koji prihvata
saznanje da mu je žena trudna i da ne
nosi njegovo dete? Šta
ćemo s tim?“
Gleda me belim očima, već
starim, jer oči, valjda, prve ostare
na čovekovom licu.
„To nije pravo pitanje.“
Nisam ga sasvim razumeo.
Donosim mu drugu turu.
„Koje je, po vama, profesore, pravo pitanje?“
Gleda me podozrivo.
Osmehnuo sam se
neodređeno.
„Usraćeš se od straha.
Hoćeš da ti kažem?“ Klimam glavom.
„Ne bojiš se da čuješ?
Dobro. Onda slušaj. Pravo pitanje je
da li je majka sveta
doživela orgazam prilikom bezgrešnog začeća?“
Dobro sam ga odmerio. Od
glave do pete.
„Orgazam pri bezgrešnom
začeću! To je suština. Zašto proroci,
mudraci s istoka i sva ta
potonja milionska svita govnara od
kaluđera, fratara, opata,
monaha, sveštenika, biskupa, vladika,
patrijarha, papa i šta ti
ja znam ko sve, ne postavi to pitanje?“
Ćutao sam.
„Prednost duha nad lepotom
tela nije dovoljno obrazloženje.
Telesni užitak se ne sme
zanemariti. Naše telo je sveto telo.“
Bilo je očigledno da ga je
piće sve više hvatalo.
„Užitak majke božije koja
nam je podarila spasitelja...“, nastavio
je i na tren zaboravio šta
je hteo da kaže. Nakašljavam se:
„Hm? Da li ga je bilo?“
„Ako nije bilo užitka,
onda je to ipak bilo samo silovanje, nasilje,
sramota, bol i sve što
prethodi svim gadostima ovog sveta.“
Krenuo sam da gasim
svetla. Jedno po jedno, kao svećice.
Najzad, sedeli smo neko
vreme u mraku. Kao u pećini. Dve
mračne prilike u tami
kafea bez anđela koji su čuvali svoja stada
podalje od svega i bez
silne vojske nebeske i bez istočnika i bilo
kakve repate zvezde na
nebu.
Ustao sam, primoravši tako
i njega da ustane. Pertle na cipelama
bile su mu razvezane.
Napolju, od Limana, grad je smrdeo
na spaljenu kamionsku
gumu. Melhior Mutavdžić je prevalio
šezdesetu, ali je još
nosio oklop ratnika. Solidno je nosio ulubljen
čelični oklop starog
ratnika i tako trešten pijan u cipeletinama
sa gurtnama koje su ga
svaki čas saplitale i vukle nadole
kao kamen oko vrata.
(Milan Todorov
PRISTANIŠTE, Adverto, Novi Sad, 2018, drugo izdanje)
Нема коментара:
Постави коментар