Pod je bio posut peskom, što je neobično za bilo koji pa i striptiz bar.
Nekada
je u tom prostoru bio, setih se, bokserski klub, a zatim kafe sa muzikom. Ring
je ostao u središtu kao mala bina sa koje smo, svako iz svog ugla, čitali svoje prve književne radove.
Sada
nije bilo ringa a plavičaste neonke protezale su se duž crnih zidova. Sa
plafona su visile crvene svetiljke. One su davale ton ukupnom prostoru dajući
difuznu svetlost.
Nisam
još od studentskih dana bio u tom lokalu. Znao sam da je često menjao namenu.
Neko vreme u njemu su bile prostorije radničkog sindikata a sada su, pomislih,hm,
plesačice.
U
lokalu nije bilo nijednog gosta. Vlasnik je sedeo za malim okruglim stolom
ispred podijuma za igru plesačica. Nije bio raspoložen. Videlo se na prvi
pogled.
Tri
ili četiri razodevene devojke vrzmale su se okolo fingirajući da su u velikoj
žurbi.
Na
stolu ispred gazde stajao je veliki, izlizani kožni novčanik i kutijica sa
nekim tabletama.
Rekoh
mu ko sam i da sam nekada tu nastupao kao mlad satiričar.
„I
ja sam nekad ovde studirao DIF“, reče, „ali sam napustio sve kad se zaratilo.
Život.
Sad
radim ovo za vikendaše.
Vikendaše,
začudio sam se.
Nemaš
pojma koliko je zrelih i imućnih ljudi vikendom ovde?
Devojke
su se vrzmale okolo, čekajući na gazdin mig.
„Hoćeš
da ti igra neka?“
„Ne“,
rekoh. „Nikako.“
Jedna
se ipak svukla u prozirni ružičasti triko i počela da se uvija oko šipke, u
tišini, pomalo ukočenih nogu.
Tako
sam i ja bio ukočen, setih se, prilikom svog prvog javnog nastupa. I to me je
držalo sve do sada. I drži me još.
Nisam
znao pravi razlog za to.
Možda
se to zove nesređena situacija. Ali, upravo ta nesređenost, sklona potpunoj
konfuziji, najčešće mi je donosila uspeh.
Sada
pokojni, a tada budući direktor gimnazije u jednoj podunavskoj varoši i ja
čitali smo, za ono vreme, politički neprihvatljive aforizme protiv
komunizma. Prethodno smo popili dve
litre vazdušastih špricera u studentskom kafeu „Kod mrce“. Činilo nam se da
tada sve možemo pa i da rušimo sistem bezazlenim dosetkama.
Završilo se tako što je publika napustila klub.
„Izgleda
smo preterali“, rekoh kolegi aforističaru.
„I
ja to mislim. Drugi put ćemo opreznije.#
Drugi
put je bilo sad.
Kolega
je odavno otišao. Zvao me je jednom, pri kraju, na književno veče u gimnaziju.
Već je bio teško bolestan, ali je još radio u školi.
Ja
sam te godine ostao bez posla. I znao sam da ga više nikad neću naći. Nisam
imao volje nizašta.
Prodavao
sam reklamne minute neke televizije. Ali, bio je to maltene volonterski posao.
Za sitan procenat.
Ne
znam, dakle, zašto sam ušao u striptiz bar. Oni, na ivici zakona, svakako nisu
želeli publicitet.
Sedeo
sam sa gazdom i pio kafu. Ispričao sam
mu zašto radim taj posao. Bio mi je odvratan. Privreda se raspadala. Vukao sam
ljude za već pocepan rukav. Malo je bilo oglašivača. Oni su to osetili i
ucenjivali. Uglavnom se sve svodilo na neku vrstu malih oglasa poput kajrona
ili potpisa tokom prenosa nekog sportskog događaja.
Gazda
je vrteo brojanice. Bile su, sećam se kao da ih sada gledam, crne, rupičaste i
bilo ih je mnogo oko njegovog zglavka. Ne znam da li me je slušao.
Na
televiziji je uskoro trebalo da se prikazuje mini serija načinjena od
najnovijeg filma „Velika očekivanja“, sa Gvinet Paltrou u glavnoj ulozi. Ne
znam zašto je bila toliko popularna u to vreme. Lepa, nežna plavuša. Možda, to.
Jer, beše to vreme bez nežnosti.To ispričah i gazda Miloradu.
On
samo sleže ramenima.
Dve
devojke su se zabavljale oko šipke. Jedna je bila brineta a druga plava. Bilo
je čudno njihovo uvijanje telima u tišini mračnog znojavog lokala.
Pozdravio
sam se sa gazdom, zahvalio na kafi, koju sam hteo da platim što je on uvređeno
odbio. Izašao sam i krenuo ne znam ni sam na koju stranu.
Posle
samo nekoliko stotina metara stiže me portir bara.
„Gazda
hoće da se vratite.“
Kad
sam ušao još jednom me ponudi pićem.
Ponovo
mu rekoh da ne pijem.
„Može onda kajron u toj Gvinet. Nije
važno koliko košta. Potpisaću.“
Pružio
sam mu tipski ugovor i tako je plesni klub Lotos ušao na mali ekran.
Ni
danas mi nije sasvim jasno čime sam pridobio gazdu. Očigledno je imao novca,
ali reklama mu nije bila potrebna. Ništa u svemu tome nije bilo logično. Ni moj
besmisleni ulazak u tu rupu, ni ispovest nepoznatom, ni devojke koje su nudile
svoja mlada a, videlo se, već otežala tela… Osim…Osim, možda, da meni, potpunom
strancu, čovek koji je izabrao put izvan uobičajenih građanskih merila i
strogih zakonskih propisa, učini zbog nevolje u kojoj sam se nalazio.
Нема коментара:
Постави коментар