Danas
kao da je većini sveta prilično dobro, a to je najopasnije osećanje.
Izgleda
da to svo znaju vrlo dobro. Naročito žene. Kao da postoji neki šifrovani kanal
posredstvom koga one međusobno dele savete o oblačenju, farbanju kose,
lakiranju nožnih noktiju i vezivanju lančića oko nožnog zglavka.
Sve
liče jedna na drugu.
Moraću da odem kod oftamologa. Poslednji put kad sam bio kod njega na pregledu
utvrdio mi je da ne razlikujem nijanse boja. Bio sam veoma iznenađen. Mislio
sam da sam stručnjak za nijanse.
Kako
se stvari preko noći menjaju.
Nemaš
pojma, rekao mi je tip koji je radeći u nekoj banci sedam godina promenio osam
ljubavnica, inače službenica iste banke.
Zamisli,
rekao je, sve depiliraju ono što imaju.
Nije
rekao šta.
Podrazumevalo
se.
Još
je rekao da on lično žali zbog toga jer voli rundavu, ali one kao da su programirane
na isti način dodao je.
U
traženju dobrih malih kafea ili bistroa koji su nicali kao pečurke posle kiše
nalazio je nešto što je zvao smislom života u gradu.
Ali
i u gradu si, ako si preterano sklon pastirskoj idili, mogao naći takav kutak,
samo udobniji sa lakim nanosom umetnosti, najčešće francuskih bukinističkih iščitanioh
stripova, afiša i plakata.
U
dugom lošem letu, u sparnom gradu, imao je utisak da se žene, pogotovo one
preko četrdesete, nabacuju muškarcima a kada ih zainteresuju, prave se lude.
Možda
su zaista lude. I muškarci su zaista ludi. Svi smo ludi.
Da
nije tako zar bismo toliko brzo prelazili put od osećajnosti do potpune
bezosećajnosti?
Odlučio
sam da izmenim svoju uobičajenu rutu šetnje po gradu i odem u crkvu. U njenu
tišinu. Tamo je, valjda, u tamnom predvorju još ona skromna brižna žena koja
prodaje sveće i ikonice.
U
blizini crkve neki, očito nadrogirani momak, udarao je besomučno u bubnjeve i
pevao kako ne želi nikom više dapruži drugu šansu, jer su svi kojima je dao
ispali obične pičke.
Okolo su stajala žene sa malom decom, žene oskudno obučene, sa isturenim već
zrelim butinama ispod pocepanih šorceva, ukrštenih, naravno depiliranih nogu i
aplaudirale reperu.
Kakvo
ludilo.
Želeo
sam da što pre pobegnem odatle i odahnem.
U
Tobako šopu kupio sam pakovanje duvana za lulu. Ono staro dobro na čijem
pakovanju je pisalo Clan aromatic. Ispod toga, krupnijim slovima: „Pušenje
ubija. Duvanski dim šteti ljudima u Vašoj okolini.“
To
nije način da se pristupi očišćenju u crkvi, znao sam, ali znao sam i da je Bog
dobar, da ne kažnjava zbog toga, da ne kažnjava decu koja su se rodila pre vremena,
da ne kažnjava čak ni zlurade i bolesne od lažnog hristijanstva.
Stotinak
metara pre crkve seo sam na klupu. Bila je jedina slobodna kupa u okolini.
Ubrzo sam saznao i zašto. Polovinu pogleda koji se pružao sa nje zaklonio je
prodavac kičastih suvenira.
Da
sam neko, sve bi ih oterao.
Ovako,
kao niko, sedeo sam neudobno zavaljen i posmatrao svet.
Prolazili
su muškarci, žene, deca. Neki na biciklima, prilično bezobzirni. Naročito su, u
svojim vožnjama, bile bezobzirne žene, u predvorju starosti. Išle su na sve ili
ništa. Onda neki Rusi, mladi, zdravi i žilavi, koji su odlazili u obližnju
Rusku sobatku da bi ispred ulazu u nju ležali na prljavom, šarenom tepihu i
pušili i pili votku i ličili na američke hipike koji su sebe udavili u vrtlogu ludila
pacifizma pomešanim sa govnima i drogom.
Žene
su, rekoh već, nosile mini. Sve odreda. Dogovor je funkcionisao savršeno.
Deca
su se stalno vrzmala ispred njegovog polupogleda i tražila od majke da im kupi
magnete koji se lepe za frižidere i na kojima piše koješta. Uglavnom Love, Srbija, USA, Best i West…
Majka
je imala meke butine. Pomalo sklone strijama. Bile su, uprkos rastavljenim nogama
ispod kolena, tesno pripijene.
Pomislio
sam: dobro, možda ispadne neka priča o tome.
Ništa
više.
Ali
nisam ušao u crkvu. Večernja služba je već počela.
Нема коментара:
Постави коментар