MILAN TODOROV: NA ČARDI

 

 

Letnja oluja je iskrenula skoro sva stabla topola pored Dunava na istok.

Obično drvo raste sa suncem i naginje jugu.

Prolazeći kroz divlje nastambe uz reku mogao je da vidi razmere nesreće koja je zadesila ljude koji su tu našli dom. Većina malih kuća je bila očerupana. Na belom kombiju sa natpisom „Veseli momci trubači“ klatilo se ogromno drvo topole. Od automobila ostale su dve ili tri polovine.

Sve je, uostalom, bilo mimo pravila.

U pogledima stanovnika urušenog naselja, dok je vozio automobil pažljivo da ne diže prašinu, mogao je da primeti mržnju. Ne veliku. Verovatno već odomaćenu, onu koja se nastani u oku ne znano kad i zašto.

Nije otišao na glavni parking ispred čarde, nego je zaobilaznim putem došao iza nje. Znao je tu kafanu na uviru malog Dunava u veliki, od ranije. Tačnije od poplave koja je, jednaka nedavnoj nepogodi, zbrisala sve. Jedino je taj dom, kako su ga zvali lokalci, ostao. Na koti 577, ako se ne vara. To je otprilike dva metra više od stolova ispod starih jasenova gde je nameravao da provede deo večeri pre noći, tog poslednjeg šava na rani svakog ozbiljnog ljudskog bića.

Neka lepojka, vrlo mlada u miniću, sedela je na ljuljašci za decu. Bacala je dvoglede okolo. Na ljuljašci za decu njene noge, tačnije butine behu postavljene kao klopka.

Ne zanimaš me, dete, rekao je, naravno samom sebi. Ne zanima me skoro niko. Ne zanima me prošlost mog života, ni sadašnjost a o budućnosti… to je odvojeno mesto u mom dvorištu u kome, bezmalo uzaludno, pokušavam da održim neko cveće bez mirisa, bez naročite boje i bez smisla.

Prolazio je kroz špalir postavljenih stolova. Za nekima su se gostima koji su jeli ribu i pili pivo, između nogu provlačili mali, napušteni crni psi.

Lepojka na ljuljašci je imala stvarno dobre noge. Za glavu to ne bi mogao da tvrdi. Imala je usku glavu rano stasale plavuše i kose oči kojima ga je gledala. Ali, butine behu jedre, ne preterano velike, skladno omeđene mišićima.

Na odvojenom mestu sedeo je njen mladić kolutajući očima.

Prošao je takva sranja.

Voleo bi da se to ne događa nikome.

Ali, mršava plava devojka ga je gledala. Ne sve vreme. Bila je oprezna. Međutim, kad bi je krajem oka okrznuo, činilo mu se da uvek uzvrati pogled.

Nije bio siguran.

Dobio je jedini slobodan sto na suncu koje je nemilosrdno pržilo.

Užasi klime su rasli.

Nije želeo te pogleda mlade osvetoljubive devojke.

Rekao je konobaru da može komotno da skloni stolnjak na crveno bele kocke, jer ne navija više ni za koga.

Mladić ga je pogledao potpuno ravnodušno, kao već otupele duše.

Naručio je pola litre rozea.

Skinuo je majicu i sa crnim naočarima sedeo na presunčanoj strani kafane, sam.

Lepojka je došla za mladićev sto. Nalazio se ukoso od njegovog. Mogao je da vidi kako sklanja tanki zlatni lančić sa vrata da bi namestila kosu u stranu. Radila je to vrlo, vrlo lagano.

I dalje su merkali jedno drugo.

Bilo bi bolje da se pozabavim uvelim tujama u svom dvorištu, mislio je.

Mladić lepojke je ustao, otišao do izlaza iz čarde, osvrnuo se,  ali mala vitka plavuša je sedela za stolom i uvrtala pramenove kose gledajući sasvim mirno u, činilo se, ceo život.