Био је то јесењи мантил, светле беж, готово безбојне тканине, из које је извирала нека пригушена млада мушкост, као из старих фотографија. Купила ми га је мајка током једне од својих ситних, готово стидљивих шверц тура у Трст, када се, као некадашња домаћица, трудила да у кућу унесе мирис туђег света, оног у коме је роба мирисала на обиље и где се, веровало се, боље живи.
Одмах ми се допао тај мантил. У њему је било нечег што ме је приближавало човеку какав сам тада желео да будем: писцу, са својом вером у речи, у дуге кишне дане и у смисао меланхолије. Носио сам га са претераном свешћу о себи, као што млади људи носе своје жеље, верујући да се у том комаду тканине налази неки знак изабраности, тајан позив који ће се једном, кад све прође, разумети. Тада сам студирао књижевност, носио шешир и пушио луле. Било је то напонољио и непоправављиво време, године тражења и спорог зрења младости.
Касније сам га износио, као што се све што се воли износи, а онда заборавио. Сетио сам га се тек после сна у коме су ми, не знам ни сам како, нешто украли. Слика тог губитка није била јасна: у сну сам био у неком обалском одмаралишту, собе су биле незакључане, браве извађене, ноћи испуњене шапатима и корацима жена које су улазиле и нестајале.
Кад је требало да пођемо кући при спремању кофера приметио сам да ми нема мантила. Не знам зашто сам га понео на летовање. Вероватно сам мислио на ћудљиви септембар у равници. Међутим на мору, чак и на северном као што је море у околини Задра је изветравање лета нешто сасвим друго.
Вратио сам се у Нови Сад и данима, што ми иначе није обичај, обилазио продавнице не бих ли нашао исти мантил. Претпостављао сам да га има у тада популарним комисионима, у којима се продавала шеврцована, па и крадена роба из иностранства, углавном баш из Италије, али мог мантила нигде није било.
Морао сам да се задовољим једним такође беж боје, али он није имао оно нешто што се могло видети на оригиналу: јак, танком кожом опшивен обруб рукава или двоструки преклоп крагне и још неке мале ствари које су га чиниле посебним.
А онда сам се, у том трену, пробудио и накратко био очајан због губитка мантила као да је стваран.
Међутим, као што већ рекох, био је то само сан а ја у снове, тачније у њихова значења никад нисам веровао и о том сну, као ни другим, у последње време све мучнијим, нисам имао обичај да било коме причам.
Хиљаду деветсто осамдесет девете када су касних децембарских дана у Румунији избили насилни немири и нереди са још двојицом колега, једним тонским сниматељем а другим, службеним радијским возачем, обрео сам се по репортерском задатку у Темишвару.
Да ствар буде чуднија, али понекад то тако бива на јави, пошао сам у мантилу. Децембар те мучне године, срећом, није био много хладан.
Стигли смо у град предвече. Град је био тих, као после погреба, помислио сам.
На црвено трулом тргу, како ми се учинио на први поглед, мноштво поломљеног цвећа и догорелих свећа. Нека или нечија, ни данас не знам откуд и како, у сваком случају несасушена крв у танким тамним барицама видела се свуда унаоколо. Био је то призор који не изазива ни ужас ни сажаљење — само неку врсту тихе резигнације, као кад човек најзад схвати да се све што је људско понавља у круговима.
Наш домаћин, песник, саветовао нам је да се клонимо јавних места.
И он се, рече, плаши за своју главу. Само неколико месеци пре револуције, признао нам је, написао је оду председнику Чаушескуу о чијој судбини се тог првог дана немира ништа поуздано није знало.
Песник нас је позвао да преноћимо код њега у стану. Прихватили смо, јер хотели, како смо сазнали, из познатих разлога нису радили.
Хтели смо ипак да одемо негде да нешто поједемо.
Домаћин је рекао да ћемо покушати на једном месту, на излазу из града, на северу, у лагуму некакве тврђаве где је интимно и где нас неће нико узнемиравати. У тврђави је, наиме, смештена нека војна јединица.
Кад смо стигли до ресторана у оближњем гарнизону чули су се кратки ритмички одјеци а тмаста карпатска магла је лежала ниско над пустом улицом.
Без много речи ушли смо у ресторан, који се, испоставило се, налазио у подруму утврде па се споља није могло видети и иначе шкрто светло у њему.
И даље се није знало да ли је режим пао, да ли је диктатор жив, шта ако је побегао у Југославију и тамо добио азил са могућношћу да се врати једног, може бити и скорог дана.
Питали смо конобара, који је био и сам уплашен, шта би нам препоручио за вечеру. Он је, како нам је превео наш домаћин, рекао да има само неког кромпира са мешаним месом и салате од купуса.
Пристали смо на то, немајући избора.
Док смо чекали наруџбину пришао сам онижем прозору из чијег удубљења се могао видети комад неба. Био је без боје. Као да се и небо предомишља, помислих.
Јели смо брзо и ћутке. На крају испили смо две боце елегантног и лаког белог вина из Трансилваније, познатог по хладнијој клими. На боци је писало Тарнаве, сећам се.
Ми смо покушали да се шалимо и говорили како после две боце тог вина нико не може правилно да изговори његов назив да не запетља слова Р и В.
-Председник и његова супруга Хелена – рече неспретно наш домаћин – волели су баш то вино.
У једном тренутку свима нам се чинило да се ништа није догодило.
Тамну сенку на то бацала је чињеница да је простор огромног дугог ресторана био начичкан празним столовима и столицама.
Осим нас, никог овде није било.
Лице шанкисте било је у дубини шанка и није се разазнавало, као да се и оно плашило да буде препознато.
Платили смо и изашли на свеж ваздух.
Одједном смо зачули туп звук разбијања стакла. Притрчали смо колима, али су је неки закрабуљени човек брзо нестајао у магли кроз коју се привлачио мирис паљевине.
Отворили смо врата аутомобила. Мог мантила, којег сам оставио немарно пребаченог преко задњег седишта више није било.
И сад док мислим о том малом несрећном инциденту не могу да се горко не насмејем.
Замишљам како сад тај нови живот, као она лоповска темишварска сподоба бауља бежећи кроз мрак, јер мора да живи са свим тим нејасним гласовима, тајнама, гневом, осветама, неправдама и смртима и да револуција , ако не баш увек, наступа у туђем, врло често краденом оделу.
П.С,
Чаушескуа и његову супругу су неидентификовани војници стрељали исптред неке штале,у непознатом селу, на непознатом месту. Учинили су то без суда. По кратком поступку. На сликама које су процуриле видео сам да су носили дебеле и крзнима обогаћене зимске капуте. И као да је у тим окрвављеним капутима било вредновање нашег дотадашњег живота, тачније живота укруг.
Нема коментара:
Постави коментар