МИЛАН ТОДОРОВ: ПЕЋ

Живот није лак. Живот је ружан, тежак и непредвидљив.

На ту, мучну, како ми се чинило у оно доба, а данас обичну епизоду која се сваком у неком облику и неком времену догађа, подсетио сам се док сам на Кинеманији гледао филм Париз 36.

Никада нисам био вичан препричавању филмова, ипак ћу, зарад оних који га нису гледали, а филм је одличан, дубока трагикомедија, покушати да објасним његов садржај.

Радња се дешава у Паризу пред Други светски рат. Група глумаца, музичара, певача и певачица уз техничко особље даје све од себе да сачува позориште звано Шансонија, на које је, због згодне локације, око бацио и вешт а подмукао трговац некретнинама. Париз се у то време љуљао између радничког незадовољства које се испољавало често као црвена, скоро комунистичка побуна и налета фашизма. 

Поред унутрашње драме појединаца попут мушкарцима врло приступачне жене директора позоришта ту је и колективна драма.

Публика, наиме, осећа да се нешто велико ваља у утроби света. Она се плаши те мрачне утробе сутрашњице о којој не зна много, осим наслућивања и зато тера глумце и певаче да дају све од себе, па често и себе, не би ли је разгалили.

То не иде баш лако и када се чини да је позориште успело, долази преокрет. Стари похотни купац некретнина постаје власник позоришне зграде. Чини се да ће све да пропадне. Међутим, он се заљубљује у младу позоришну певачицу, почиње да пише текстове за глумце Шансоније. Све то га увлачи у свет уметности у коме никада није било новца. Позориште банкротира, он такође, уметност је бачена у смеће. Остала је само млада певачица, склона да се на неки тајанствени женски начин издигне изнад свих њих и опште растуће катастрофе рата.

Мој филм се одиграо када сам због својих политичких уверења остао без посла. Власт се променила уличном револуцијом. Био сам на пораженој страни. Нисам више имао изгледа да се запослим. На мој рачун стизале су подругљиве изјаве чак и првих комшија. 

У почетку сам све примао са осмехом. Било је то време пљувања. Нисам био застрашен иако сам по природи кукавица.

Чекао сам да видим како ће се ствари развијати. 

Становао сам у близини старе циглане. Она је последњих година претворена у велепродају столарије и цемента. Њен димњак висок стотинак метара, кога сам свако јутро могао да видим кроз прозор своје собе, није се димио последњих година.

Прошао је рат. Дошла демократија са лицем освете.

Столе, радник у циглани, кога сам понекад ангажовао ради кречења или ситних зидарских поправку куће, постао је изненада активиста новог времена.

Међутим, ја сам већ пре тога доживео  неку врсту најаве или пробе новог времена.

Мој млади комшија ми је по завршетку НАТО бомбардовања тријумфално иронично честитао што смо победили Американце.

Био сам затечен. Отац му је био официр српске војске, јео је војнички хлеб и добацио ми је поменути ружни коментар.

Избегао сам сукоб.

Поменути Столе као да је промену власти, дочекао спреман.

Знао сам изокола његову причу.

Жена га је оставила. Отишла са другим. 

Причало се да му је једног поподнева само рекла:

- Заљубила сам се.

Он је узвратио да је одушевљен а она на то:

-Да, али не у тебе.

Оставила га је са две девојчице у пубертету. Није знао шта им се дешава када имају менструацију.

И сада је, мислио, да је најзад дошла његова шанса, његов велики преокрет у животу.

Обновиће се све. Све ће бити добро као некада.  Циглана ће производити цигле за нове куће у којима ће људи живети срећно.

Само… Постојало је то само или али а оно се састојало у томе да је велика пећ за печење глине била сасвим дотрајала.

И онда почиње филм Парис 36.

Екипа гладних радника, подстакнута паролама новог режима, по мери тренутка, одлучује да обнови стару велику пећ са, како ми је поносно рекао Столе, шест дугих вентилационих канала који се протежу стотинама метара у свим правцима под плитком земљом око циглане.

Заиста, видео сам те канале. Они су постојали. Додуше беху затрпани, али сва та земља у њима и око њих припадала је циглани.

Рекао сам Столету да ме то радује.

Он је са одурном гримасом на лицу реаговао на ту моју изјаву, мислећи, вероватно,  да је то мој преварни покушај приближавања.

Док су поправљали пећ за печење цигле, међутим, догодила се трагиčна хаварија.

Бакарни компресор за убацивање спресованог ваздуха у пећ беше натопљен гасом, те је у моменту експлодирао разобручујући подножје огромне пећи сазидане по старински, од крупног шамота.

Столе и његов друг на послу били су одбачени десетак метара и првих неколико дана у болници били су без вида.

Столе је све време плакао.

-Да ли ћу икада више видети своје девојчице?

Ја сам се у исто време плашио да нећу моћи да преживим све што ми се догодило.

Имао сам већ, већ кажем јер ми се то чинило превише, четрдесет девет година. Ипак, још ми је до живота било стало. Као и њему.

А то је опасно. Тера те на компромисе.

Ништа толико не чини да се људи боје смрти колико промене на које не могу да утичу.

Испоставило се да цигларска пећ ипак може да се поправи.

Циглана је почела да ради.

Живот разбијен у комаде почео је да се саставља.

У цигларској пећи пекао се најзад хлеб за сиромашне.

Међутим, како то већ бива, земља, ова земља извор је несигурности.

Испоставило се да је она постала власништво извесног Петерсона, шефа неке светске обавештајне агенције за Западни Балкан.

Петерсон, разуме се, није био заинтересован за прављење цигли.

Њега је занимало само земљиште. 

Као власника фирме за некретнине у филму Парис 36.

Одједном је живот поново био од настављених комада.

Сви су добили отказ.

Столе је косио траву испред куће када је осетио малаксалост. Ушао је у кухињу, приставио себи кафи и умро после првог гутљаја.

Кад сам то чуо нисам знао шта тачно да мислим о свему што нам се догађа. Да ствар буде срамотнија, постављао сам себи банално питање:

да ли ћу умети сам да поправим пећ за хлеб, пећ сазидану од камена,  која годинама чами на мојој тераси неупотребљавана?

И ако у томе успем био сам сигуран да ћу у себи и даље носити стални осећај изгубљне наде, једнако трагичне колико и комичне.

Победили сте Америку, стално ми је одзвањало у ушима оно што је требало да ме додатно убогаљи. 

Али. проласком времена и те речи постајале су сличне утрнулим речима старе француске шансоне којој нисам знао име а која је, ево. поново као ишчезло време ту негде, не само у ушима.