Мој отац је имао калиграфски рукопис. Нисам сигуран да је то последица чињенице да је дуго година био матичар у она стара добра времена када се писало полако, пажљиво и марљиво или је баш обрнуто,односно његов леп урођени рукопис био пресудан да постане матичар.
Да ли је био против писаћих машина? Верујем да јесте.
Међутим, са мојим стасавањем и мојом у почетку стидљивом жељом да пишем за новине, тата је почео да смишља како да ми купи писаћу машину.
Сигуран сам да је имао осим основне дилеме која се састојала у томе да се на неки начин одриче својих уверења, па и вредности, у корист синовљевих, још несигурних, тек назнaчених - имао и сумњу да се изменом прилика и поступака писања одваја од онога што је препознатљиво његово, само његово и по чему би свакако био упамћен у књигама генерација.
То ме је још више уверавало да ме тата осећа блиским исто колико и ја њега.
Ипак, био сам сувише млад, дечак такорећи. Ученик првог разреда чувене Јовине гимназије у Новом Саду, коју сам узгред речено хтео да напустим јер је била сувише елитистичка – да бих му рекао да се не одриче себе, да ћу се ја већ некако снаћи, у тим младим редакцијама са старим дактилографкињама или са туђом руком улубљеним оловним словима на Олимпијама на којима су куцани и прекуцавани сви текстови.
Осим тога, носио сам у себи сумњу да, можда, нећу успети, да ће мој покушај писања заувек остати недовршен, као слаб роман од кога човек одустаје пошто га је на стотине пута прочитао, исправљао и утврдио да је најбоље да га остави за неке будуће дана који можда такође неће бити наклоњени рукопису.
Писаћа машина, знао сам, није свемогућа.
Мој отац је био мек човек. То сам наследио од њега.
Наше наклоности скривали смо као змија ноге.
Били смо дођоши. Град, иако тада мали, за нас је био непрегледан и отац се ослањао само на пријатеље, познанике из старог краја и родбину која је носила наше презиме.
Тако се сетио Радивоја Тодорова званог, по банатски Попаја, уместо као онај јунак цртаног филма који снагу добија једући спанаћ – Попај.
Попаја је, као и сви Банаћани с којима је отац био у вези, мог старог звао Бача.
Баш тако: Бача, а не уобичајено Баћа. Као да је у том тврдом Ч било нечег постојаног које везујемо за очеве породица.
Попаја је био боксерски шампион који је рукавице окачио о клин и тада је основао радњу за поправку писаћих машина. Радња се налазила близу центра града. У малој увученој улици на чијем месту је сада, ваљда у складу са временом, радња са називом Пушкарница.
Наш рођак Попаја је мени и оцу кад смо најављени, отишли једног предвечерја до његове сервисне продавнице, показао неколико старих, ремонтованих писаћих машина.
Стајале су сјајне и прецизно послагане на полици, као на војничкој паради. Одмах сам уочио да су мање од оних које нису биле на продају, али за то нисам марио.
-Наравно да су мање – рекао је Попаја. – То су портабл машине.
Свидела ми се једна марке, коју сам запамтио заувек Remtor de luxe.
-Та је из прве серије из средине тридесетих година када се чувени Ремингтон спојио са немачком фабриком Торпедо. Тако је настао Ремтор – објашњавао је Попаја. – Ова је рађена за Будимпешту.
Видело се да зна много о историји тих писаћих машина, што му је давало прилику да као стручњак од нас незналица тражи више за њих.
Попај је мађарска слова заменио српским.
Урадио је то најбоље што је знао, али је машина приликом остављања отиска на хартију увек правила неравнине у случају куцања измењених слова.
Међутим, њена црна јака метална обруба и тамни сјај оловних плочица са словима, плочица које су се покретале лако и елегантно биле су разлог да је пожелим.
Отац је покушао да снизи цену, али наш даљи рођак Попаја није хтео ни да чује за тако нешто.
После ћу, већ као одрастао, сазнати случајно у разговору оца и мајке да је тај Ремтон стајао колико очева цела месечна плата. Да ствар буде јаснија: мајка је била домаћица и очева плата била је једини приход наше четворочлане породице.
Ипак, осећао сам да је то ретка, скупа и чудесна машина богомдана за моје тежње усмерене ка уметности.
Да ли је та прећутна породична жртва била пресудна да истрајем у овом, ево и данашњем, упорном писању?
Нисам сигуран.
Нисам сигуран ни да је отац био претерано срећан због моје машине.
Ја сам писао технички све више, а он калиграфски све мање.
Писао је, углавном честитке и ретка писма свом стрицу Спиридону у Банатском Аранђелову, која су била кратка али исписана лепим рукописом.
„Чико, како је понело жито?
Доћи ћу једном да вас обиђем кад са колегама будем ишао у тај крај. Сада нисам у финансијској могућности, али ти, чико, немој да бринеш. Све је добро. Ваш Бача.“
Била је то, осећам сада, једна врста синовљевог неверства према стрицу Спиридону, који му је замењивао прерано умрлог оца.
Све зарад Ремтон де лукса.
Попају од тада нисам виђао, иако бих одлазећи, сада већ редовно, сваког петка да предам нов рукопис каквог чланка и суботе када бих ишао да, на руке, примим мали хонорар – пролазио испред радње са његовим именом.
Радња је била затворена а њен широки излог прекривен металним решетком.
Тај човек са два опречна занимања, једно везано за тучу звану спорт а друго за прецизност механике, скоро да је сасвим ишчезнуо.
Морам да будем искрен, о њему после оне помало мучне трговине са мојим оцем, при којој земљак није ни за динар попуштао у цени прилично раубоване, доведене до граница издржљивости, писаће машине Ремтон – нисам имао најлепше мишљење. Тада још нисам знао за једну, додуше ретку, али постојану особину тврдог а животом изнуреног банатског човека, особину која се налази на средокраћи између страха од пропасти и себичллука изазваног управо тим страхом. О томе је, сазнаћу доцније, нешто писао и Црњански у Сеобама и Дневнику о Чарнојевићу. Сматрао је да ти људи везани за равницу, за земљу и тежак рад умеју да буду посесивни према земљи, имању и породици, па и према сећању и традицији.
Банат је, писао је, метафора за човекову судбину распету између ширине и скучености.
Попају сам после много година случајно срео на једној дунавској чарди. Ја сам ту дошао са женом и дететом а он је био, мршав,погурен и очигледно болестан старац - у пролазу, са штаповима за пецање у рукама. Препознао ме је и обрадован застао. После руковања и упознавања са мојом женом сагнуо се до нашег детета на малом плавом бициклу, ставио шаку на широки, безкосни боксерски нос и затрубио њиме.
Тада, тек тада, уочих да личи на јунака Попаја из цртаних филмова, који је истовремено смешан и узвишен, показујући да и у њему, Попаји, постоји скривена моћ доброте која се пробуди кад тад, макар при крају човековог живота.
Нема коментара:
Постави коментар