RATKO DANGUBIĆ: TORBICA

 

1.

Zvao se Andrej, ali su ga zvali Profesor. Tako je bilo jednostavnije – jedno ime za čoveka koji je uvek izgledao kao da je stigao iz tuđeg života.

Kad bi govorio, govorio je polako, kao da mu reči nisu oruđe, već uteg. Uvek je podsećao da je studirao u Pragu. „Bio sam u Pragu,“ govorio je. „Znači da znam nešto što vi ne znate.“ Ljudi su se smeškali, jer im Prag nije bio ništa drugo do daleki grad iz geografije.

On je znao da zvuči oholo. Ali bez te rečenice bio bi još jedan prosedi čovek sa oštećenim šeširom i prekratkim rukavima.

U kafani su ga slušali kao predstavu. Konobar Stevan bi klimnuo glavom: „Evo ga, stiže filozofija za cenu jedne šljive.“

Andrej je govorio o svemu: o državi, o revoluciji, o poeziji, poslednjim knjigama koje niko nije čitao. Govorio je i o smrti. A uvek bi završavao isto: „Mene ljudi ne razumeju. Ali ja njih razumem. I to je dovoljno.“

Niko nije znao na čijoj je strani. Bio je na strani slabih, ali slabost nije podnosio. Bio je protiv moćnih, ali im se na vratima kancelarija prvi gurao. To je njegov unutrašnji teatar.

Kockao se i pio. „Neko ide u crkvu, ja idem u kladionicu. Sve je to isto – vraćaš se praznih ruku.“

Jednom je izgubio celu sestrinu penziju. Rekao je: „Nije strašan gubitak. Strašno je što sam bio uveren da ću dobiti.“

I u toj rečenici bila je sva njegova biografija: očekivanje koje ga je stalno izneveravalo. Imao je i viziju, koju je izgovarao samo kad bi mu oči postale staklene, a glas mekši: „Jednog dana će me naslikati na velikom platnu. Samo mene, bez knjiga, bez diplome. Stojim, s rukama u džepovima. I piše: Govorio je istinu, nije mu koristila, ali ju je govorio.“

2.

Ja, pripovedač, kajem se što nisam sačuvao crno-belu fotografiju mačka iz detinjstva na koga me je podsećao Andrej. Mačak se zvao Tolja. Ime mu je dao deda koji je, gle ironije, zaista studirao kada i Andrej u Pragu. Mačak nije bila velika ni poseban.

Kažu da čovek bez uspomena na životinje iz detinjstva ostaje upola siromašniji. Možda sam to izmislio, možda sam pročitao u nekoj knjizi koju sam davno zaturio.

I kad mislim na Andreja, ubeđen sam da je i on imao neku životinju, nekog psa ili mačku, davno, i daih jevvoleo kao i moj deda. Samo je tu uspomenu zakopao, kao što se zakopava stvar koju ne možeš više da nosiš.

Video sam jednom jednog drugog Andreja, onog koga niko nije primećivao. Dete. Pogled mu se jednom oteo, dok smo sedeli pored reke. Rekao je: „Ja sam zapravo dete. Sve ovo što pričam – to je gluma. U meni je dečak koji je hteo da bude heroj. A sad se pravim da mi je svejedno, sve“.

Tog trenutka voda je tekla mutna, ptice su jurile nisko, a obala je mirisala na vlagu i raspadanje. Taj miris bio je njegov glas. Govorio je, nevidljiv: „Od rođenja sam s jednom misli u džepu večnosti. To me je spasilo.“

Ljudi su ga molili da se smiri, da prestane s kockanjem. I ja sam ga molio, jednom, kad sam bio dovoljno pijan da verujem da imam pravo da ga molim. Odmahnuo je rukom: „Ne treba da budeš bolji od sebe. Treba samo da znaš šta radiš. A ja znam.“

Ali mu nisam verovao. Poslednji put sam ga video pred kladionicom. Izgužvane novine, pola cigarete u ustima, lice ispijeno, a držanje ponosno.

“Dobro si?” pitao sam.
“Uvek sam dobro”, odgovorio je. “A ti?”
“Isto.”

Rukovali smo se. Ruka mu je bila hladna, ali čvrsta. „Biće to sve u redu. Ako ne za nas, onda za nekog drugog”, nasmejao se. Umro je nedelju dana kasnije. Niko nije znao tačno od čega. Alkohol. Srce. Samoća. Možda sve zajedno. Nema mu, začudo, nigde slike. Ali kad zatvorim oči, ja ga vidim. Stoji uspravno, s rukama u džepovima, negde u svemiru. Njegov glas više nije glas kockara i pijanca, već glas deteta koje veruje da će ga jednom sudbina čuti. I sada mi se čini da njegovo gledanje i moje gledanje na život nisu odvojeni. Sve što gledamo, gledamo zajedno, ali u različito vreme.

Priroda zna sve bolje od nas. Voda teče i bez nas. Drvo raste i kad ga niko ne gleda. Svet je roman koji piše sam sebe. A čovek? Čovek je torbica – puna izgubljenih ključeva, razbacanih pisama, razglednica bez adrese. Kad zavirim, shvatim: ništa nije moje, a bez toga nisam ništa.