RATKO DANGUBIĆ
BUDILNIK
Ima promenljiv karakter, nalik na lice onoga koji se ogleda na površini jezera. Kada nema pravi odogovor, ne muca, već kaže: Postoji svet pre potpopa i onaj posle potopa. Da iskreno kažem: Ne volim naročito da ga slušam. Oprezan je prema skromnim ljudima, mršti se kao sanjalica, pronalazač. Umeju, rekao je za obične ljude, i da misle skromno. Na njemu svojstven način govori o sumnjama, radu, pčelama, muvama i spomenicima na grobljima. Kada se kakvo njegovo razmišljanje nađe u koricama knjige, makar i dobre izdavačke kuće, on sve naziva bezvrednim. Ni jedna njegova priča nije prosta. Ne voli ni javne nastupe. Uveren je da ljude piskarala treba da pamte jedino po knjigama. Niko nije savršen, rekao je, i u tome je draž sećanja; zamišlja da je budilnik, koji ljude vraća iz sna. Od njegovih reči može građaninu da bude vrućina, ume ljude da muči količinom misli koja kulja iz njega. Na svoj način je veseo, pa, kad se sretnemo, nasmeje se: Koliko se dugo nismo videli. Ustežem se da reknem o kome govorim, a mogu da potvrdim da govorim i o sebi. Za bajke je dockan, rekao je. Uvek me plaše oni koji se ponašaju normalno. A reci mi, rekao je, imate li kod kuće predsednikovu sliku? Osmehuje se ciničnim, ljudskim osmehom, kakvim se igraju oni koji nemaju šta da izgube, koji govore o tuđim nevoljama. Podseća, kada korača, na čoveka koji nosi sekiru na ramenu. Da iskerno dodam: Ne volim ni da ga gledam. Kada mu se nešto ne dopada, rekne: Ja sam izneo najglavnije,a ostalo će se od sebe da izroni. On ima debelu tetku, koja sedi na debelim nogama: on se s njom domunđava, i bockaju se otrovnim rečima. Kada uradi nešto što ne valja, sve svali na druge. Jutros, kada je izašao iz tramvaja, rekao je u vetar: Ne treba da čitamo smrdljive novine. Svakako će se sve ono najgore desiti sutra. U deset sati treba da se javi na poziv sudije za prekršaj: prešao je neku ulicu izvan pešačkog prelaza.
Нема коментара:
Постави коментар