MILAN TODOROV
TERAPIJA I NJENE ŽRTVE
David odlazi dvaput nedeljno u bolnicu na terapiju. Leči se od neobjašnjivog umora, mrzovolje, ćutanja i, ne zna ni on, čega još. Sve je besplatno, odnosno o trošku države. Već na osnovu te činjenice može se pretpostaviti da nije reč o naivnoj bolesti kako bi neko brzopleto pomislio. Stvar je kudikamo ozbiljnija. Pisali su u novinama o tome. Navodili nekakav, pasivni bunt protiv opšteprihvaćenih vrednosti, maltene građansku neposlušnost koja se bezglasno i tajanstveno širi.
Njegova bolest se stručno naziva „morbi rejectione aliorum“ ili već tako nekako a svodi se na to da on, ni u čemu, ne prihvata tuđu volju.
Bolest, kao i svaka muka je individualna i dugo se nosi prikriveno. Ukoliko se ne leči, kažu, moglo bi se dogoditi da preraste u epidemiju sa neslućenim posledicama. U haos, anarhiju i bezvlašće. Ne čudi što je država propisala obavezu lečenja takvih bolesnika.
Čak i osoblje bolnice prolazi redovne šestomesečne kontrole. Bilo bi opasno da i ono podlegne pošasti kojoj se uzroci samo naslućuju i čiji se krajnji ishod za sada ne nazire.
Za Davidov slučaj je zadužena doktorka Rot, mlada ali energična lekarka.
Kod ove lekarke u startu mu se svidelo kratko prezime. Mislio je da će, ako ikada više progovori, lakše reći ta tri glasa: R. O.T. nego na primer doktor Karamarinković, koji se takođe nalazio na spisku preporučenih lekara.
Osim toga, iz razgovora brbljivih šalterskih službenica, naslutio je da se doktorka Rot nedavno vratila sa porodiljskog odsustva. Dakle, zato mu se, na prvom, još preventivnom pregledu učinilo da je doktorka pomalo melanholična. Bila je jesen i taj njen izraz u uglu očiju, za koji je mogao sve da kaže osim da je bezosećajan, najviše je doprineo da se opredeli za nju. Kasnije je shvatio da nije pogrešio i po ko zna koji put je bio zahvalan svojoj oštroj intuiciji.
Imao je blizu pedeset godina. Nije nikada pre bio bolestan. Naprotiv, bio je veseo, ali ne mnogo bučan. Nije imao karton u bolničkoj arhivi i verovao je da je i dalje sasvim zdrav.
Međutim, doktorka Rot je bila sumnjičava.
- Morate mi napisati na papiriću kada ste tačno prestali da govorite?
Zatim, shvativši da je pitanje retoričko s obzirom na Davidovo dosledno i usmeno i pismeno ćutanje, nastavi:
- Mi, naravno, kao i vi vrlo dobro znamo da je moć govora podarena svakom čoveku a da ljude niko nije pitao da li će i kako tom moći da se koriste. To je ono što zovemo nesavršenošću prirode ili, bolje rečeno, njenom neodređenošću. S tim se moramo pomiriti. Naše je da utvrdimo zašto se vi niste pomirili. Ali, najčešće je takva misija nemoguća. Tajanstveni su lavirinti čovekove psihe. Zbog toga bolesnike poput vas nastojimo da što pre vratimo klasičnom i opšteprihvaćenom govorenju. Brbljanju da kažem srpski – nasmejala se onim uglom oka. - Naš cilj je jednostavan. Želimo da budete onakvi kakvi ste bili pre stanja bolesti.
David je relativno mlad bolesnik. Ne snalazi se najbolje. Nije iznenada prestao da govori. Trajalo je to. U početku nije želeo da izgovara određene rečenice. Zatim nije govorio samo sredom. Zašto sredom? Ne zna pa da ga ubijete! Ali, nije govorio. Posle je bolest napredovala. Nije govorio nikada posle podne. Dođe kući s posla. Žena postavila sto za ručak. Iznosi čorbu, pitu i pita ga šta ima novo na poslu. David je samo pogleda. Posle je pričala da je gledao kao da je prvi put vidi u životu. Zatim je počeo da prećutkuje dve tri rečenice, koje je imao na umu da kaže. Rekao bi:
-Pretpostavljam da će to osećanje poniženja ...A onda bi se zaledio i zaćutao.
Ili, u nekoj drugoj, sasvim drugoj prilici, kad bi ga pitala da li je čuo nešto zanimljivo u gradu, neki trač ili tako već neku svežu političku svinjariju:
- Vreme je da poraz......ali ništa o tome, draga moja, ništa.
Razvod braka?
Da.
Zbog nemogućnosti komunik...?
Da.
Nije prijavio prilikom venč...?
Da.
Zatim... usledilo prinud... leč...enje.
Ali, sa odlaskom u bolnicu, shvato je da njegov slučaj nije usamljen. Naprotiv.
Nesrećnika poput Davida je bilo neočekivano mnogo. Čoveku tada bude nakako lakše. Kao da bi mogao svoje ćutanje da podeli sa onima koji su takođe ćutali i umnožavali sve veći i veći muk na ovom svetu.
Postepeno, uprkos tome što im je doktorka Rot zabranila da se druže izvan terapije, ipak je sticao nove poznanike. Recimo, jednu ženu njegovih godina uz koju mu je bilo lakše da ćuti. Ta žena koja je do tada inače svirala flautu, sada svojevoljno ne uzima vazduh. Time ugrožava sopstvenu egzistenciju, ali opet nastavlja da odbija da diše. Jednostavno, kako je priznala u trenutku slabosti i otvorenosti prema drugom biću, odbija da diše. Odnosno diše redukovano, jer je disanje, čak i to, prosto disanje proces na koju individualna čovekova volja nema uticaj. Dakle, nevoljan proces.
- A sve se i inače radi mimo naše volje – govorila je. - Rodimo se a da nas niko nije pitao da li to želimo. Zatim nas niko ne pita u kojoj usranoj zemlji želimo da se rodimo.Od kojih roditelja. Alkoholičar i kurva - rekla je za njene. - Kakvo ime bismo izabrali za sebe? Zovem se Bosiljka Hert i očajna sam zbog imena koje sam ponela po nekoj blesavoj kumi koja je docnije pobegla sa mojim pijanim ocem i ostavila majku da se povlači po umetničkim krugovima od muškarca do muškarca.
Klimnuo je glavom umesto da joj kaže da je razume. Ona je sve to što mu se događa mnogo bolje definisala od njega.
- Da je to još i obično disanje mogla bih da razumem. Međutim, često je to najodurnije soptanje, roktanje, groktanje. Na koncertima sam jedva uspevala da završim Dvoržakovu sonatu od šmrcanja, hrdlanja, šištanja, puhanja, dahtanja i sviranja kroz nos.
Doktorka Rot se jednog dana pojavila sa spiskom parova koji će učestvovati u ciljanim, kako je obrazložila, terapijskim igrama. Davida je spojila u par sa jednim starijim iskusnim gospodinom koga su svi zvali Homer i koji je odbijao da gleda. Naravno da nije bio slep, ali kada bi slučajno, posle sna, u svitanje otvorio oči uhvatio bi ga takav strah pomešan sa očajem da je bio nesposoban za stvarni život najmanje sedam dana. Kod njega je to bilo kao košava! Priznao je da mu se zbog toga više ne diže.
Hertovu je doktorica terapijski usmerila na ženu koja je odbijala da čuje iako je s njenim organima sluha sve bilo u najboljem redu. Vrlo brzo su zamenili partnere. Homer je bio animus gluvoj pacijentkinji. Bili su, uz dužno uvažavanje njihovih svesno odabranih i negovanih manjkavosti određenih čula, idealan par sa stanovišta dobrovoljnih bolesnika. On slep na sve što se oko njih događa a ona gluva za stenjanje i krkljanje sistema koji se napolju, sve više urušava.
David se sa flautistkinjom već viđao svakog dana. Disala je plitko i sporo. Kod nje mu se sviđalo što tačno zna šta hoće.Osim toga, bilo je nečeg zanosno snažnog i veličanstvenog u tome da ona zna da neće još dugo da se mrcvari ukoliko nastavi tako nevoljko da diše. Bar ne toliko dugo kao oni, poput Davida, koji su sve manje govorili. On je još govorio samo slogove, odnosno delove slogova koji su nekad bili ko-liko toliko smi-sle-ni.
Jednog jutra, dok su David i flautiskinja, alejom parka ispred bolnice sekli ka posebnim barakama ofarbanim u žuto predviđenim za njihovu terapiju iznenada na jednom rondou ugledaše doktorku Rot sa bebom u kolicima.
Bila je bleda i unezvrerena. U ruci je držala cvet očigledno tek ubran u cvetnoj rundeli i plakala.
- Ja ništa ne osećam – reče im pružajući cvet.
Flautiskinja je pomirisla cvet, ali nije osetila ništa posebno. David je izmrvio njegove latice vrhovima prstiju. Mirisao je najzad, da mirisao je, ali jedva i nekako slabašnim, kao odzvonelim mirisima davnog, veoma davnog leta.
Poželeo je da joj to kaže, ali kako kad više ne govori?
-Ali, ja sam pre osećala svaki i najmanji miris. Šta se uopšte dešava sa ovim svetom? – jecala je doktorka Rot a onda tiho dodala pokazujući na dete u kolicima:
- Već su mu dve godine. Još...ne govori.
Bacila je šarenu sočnu peruniku na uvelu travu, ustala sa klupe i podigla nogu da je nagazi oštrom sjajnom štiklicom.U poslednjem trenutku se ipak predomislila.
Kao da je i osoblje bolnice postajalo skeptično u ishod njihovog lečenja. Međutim i dalje su ih prikopčavali na razne aparate. Uprkos zabrani doktorke Rot, posle onog slučaja u parku, David je nastavio da se druži sa flautistkinjom Bosiljkom Hert. Doktorica je to svakako znala jer je bilo naloženo da svim pacijentima instaliraju male mikrofone ispod kože.
Ali i Rotova se sve ređe pojavljivala u bolničkom krugu.
Postepeno se raširilo saznanje da je sve to, i čipovi i izostanak lekara i kvarenje svakakvih čudotvornih aparata, neopozivii znak straha i nemoći koje su zahvatile vlast.
Više nisu mogli da kontrolišu svet spolja, ali ni iznutra.
Svi u Grupi su to instiktivno osetili.
Homer je prvi prestao da dolazi. Nije uspela da ga pronađe ni vojna policija koju je vlast u poslednje vreme angažvala da spreči epidemiju odricanja koja je zahvatala sve šire slojeve društva. Jedna asistentkinja na aparatima je Davidu u poverenju rekla ono što je čula a u šta ni sama nije verovala. Homer se zaposlio u salonu za erotsku masažu. Izgleda, rekla je, da je tu našao sebe. A i klijentkinje njega, dodala je smejući se. Izuzetan je, baš zato što odbija da vidi ono što vidi. Homer je ponovo srećan, rekla je zamišljeno.
Tako je pomalo počelo da se osipa društvo sa terapije. Svi su se nekako snašli u novim okolnostima. Svako je na neki način našao sebe.
Jedna žena iz Grupe koja je umela da zaustavlja otkucaje sopstvenog srca vrlo je lepo iskoristila docnije svoju vaginu.
Ubrzo, svako je krenuo svojim putem.Ostali su još samo David i sirota muzičarka. Jednog dana šetali su parkom prepunim zimzelenog rastinja, divljeg kestena i mušmula. Bilo je u tom rajskom vrtu nečeg nestvarnog. Ipak nisu mogli, iz razumljivih razloga, da pričaju o svežini nezagađenog vazduha nad jezercetom u parku. Premda je i to bilo sporno, s obzirom na stanje zagađenosti čitavog grada, države, pa i sveta. No sve to nije bilo od veće važnosti.
Kad su dospeli do prvih usamljenijih klupa, zastali su, da bi ona uzela malo, sasvim malo vazduha pre no što nastave dalje.
Iznenada ga je upitala:
- Šta će biti sa svetom koji se tako odvratno ljulja?
Zatim je, ne očekujući odgovor, rekla da je ponovo počela da vežba i pozvala Davida na koncert u Gradskoj kući sledećeg meseca.
Bio je poražen. Zar i ona, mislio je. Ne osvrćući se na njegovo zaprepašćenje izjavila je:
-Nečije žrtve moramo da budemo. Pa, ako je već tako, odlučila sam da budem žrtva svoje umetnosti.
Odjednom je bio nesrećan. Gospođica Hert ga je zagrlila i priljubila svoje usne na njegove. Nije u tome bilo nikakve ljubavne strasti i sličnih sranja. Samo borba za vazduh dva bića, kao dva poslednja čoveka na svetu.
On se nije još ni osvestio kad je stala da iz njega isisava zrak, kao neka motorna pumpa, postepeno stvarajući u njemu vakuum. Bila je u ekonomiji sa vazduhom neverovatno vešta. Kad ga je potpuno izduvala, osetio je kako mu se noge uvlače u bokove. Zatim je celo njegovo telo krenulo da se posuvraćuje. Najzad je nestalo u plimi flautistkinjinog ponovno oslobođenog udisaja.
Нема коментара:
Постави коментар