MILAN TODOROV
U PRVOM LICU TUĐE JEDNINE
Čim sam upoznao Kristinu, ona me je upozorila da nije osoba koja će ikada stupiti u brak. Za mene, rekla je, ne važi ono „Sve dok nas smrt ne rastavi“ nego „Sve dok nas seks ne razdvoji“.Tek sam razmenio treću banku svog života i nisam shvatio šta to znači.
-Ljubavna veza da - dodala je - ali samo do mere dokle mogu da kontrolišem svoju zonu privatnosti.
Problem je bio u tome što je ona sve više proširivala taj zaštićeni seksualni i moralni ekološki pojas, te zbog njene stroge zone privatnosti nismo vodili ljubav prvih godinu dana.
A posle? Posle se to lepo nastavilo.
A onda je iskrsao, nenadano, taj njen put u Zagreb. Kristina je bila novinarka kulturne rubrike u jednoj popularnoj gradskoj radio stanici. Putovala je u Zagreb da razgovara i napiše članak o poznatom satiričnom kazalištu Jazavac. Imala je ugovoren sastanak sa uglednim piscem, osnivačem i upravnikom kazališta, Fadilom Hadžićem. Ja sam se samo prikačio kao privezak njenoj nameri i njenom službenom putu. Zagreb me uopšte nije interesovao. Pozorište još manje. A njegov upravnik, uz dužno poštovanje, nimalo. Shvatio sam to putovanje kao moju poslednju šansu da prekinem njeno neobjašnjivo suzdržavanje.
Kako samo žene pripremaju perje za novi grad! Crne uske suknje, korseti, stotinu pari mrežastih i tanga gaćica, grudnjaci sa i bez umetaka, providni, čipkani, u svim bojama, hulahopke, čarape sa podvezicama, cipelice sa visokom štiklom i ostale. A tek depiliranje nogu i bokova!
Bože, bejah skoro ljubomoran na Zagreb!
A što se mojih priprema tiče, ja sam najbolje obavio onu: izbor hotela. Bilo mi je važno samo da hotel ima bazen. Imao sam neutaživu želju za vodom uopšte, onim što je voda nudila: blagotvorno fizičko iscrpljivanje a nikakvo duševno i moralno opterećenje. Zato izabrah hotel Adriatik.
Iako je, dakle, bila dobro zakopčani ratnik krstaš koji je pre polaska u boj samom sebi umesto partneru zavario katanče na železnom pojasu nevinosti, rekoh u sebi:
- Pašćeš draga moja, Kristina! Ima da padneš u tom tvom Zagrebu!
Već u uskom hodniku zagrebačkog hotela Adriatik, kad mi je rekla da idem ispred nje sa koferom, jer joj smeta kada je muškarac odmerava kao jagnje na stočnoj pijaci, splasnule su moje želje puste. Ali, mislio sam ima dana. I jedna noć. Odnosno ima dva dana, koliko je planirala da ostane u Zagrebu.
- Znam te, ziher ti se neće dopasti bazen – dobacila je istog popodneva, okačila o rame čuveni novinarski magnetofon Uher i odjezdila na visokim štiklama po taj fantastični razgovor sa poznatim rediteljem.
Kao da me je urekla. „Bazen“ mi se stvarno nije dopao. Mnogo je bio lepši na prospektu a i realniji. U stvarnosti, sada, usred zime, bazen je bio buđava podrumska rupa na čijem pravougaonom dnu je umesto vode bilo dosta rekvizita koji se koriste pri brčkanju: mnoštvo suncobrana bačenih u neredu, polomljenih plastičnih stolica , jedan progoreli bilijarski sto, na desetine praznih gajbi od Kokte i laškog ili ožujskog piva i mnogo mirisa mokraće. Ko bi u tome plivao? I šta bi mu šaputala wc školjka koju bi izronio odatle? Tek tad mi je postalo jasno da ne treba očekivati otvoren bazen u hotelu koji nosi ime po nekom moru. Bilo bi to dupliranje kapaciteta stvarnog sveta.
Seo sam za šank i naručio vinjak i sodu.Strpljivo sam je čekao da se vrati pa da odemo na večeru. Palo je i veče a Ciganke varošanke nije bilo da se vrati iz grada.Posle petog vinjaka rekao sam zabrinutom pogledu šankera u ogledalu: „Ko je jebe“. On je nastavio da glanca već uglancane čaše, praveći se da me ne primećuje.Očigledno, nije znao šta da mi odgovori pošto je u svom sredovečnom životu već imao sličnih problema sa emancipovanim ženkama.
„Ko je jebe!“, ponovi sam, ali znao sam da to ni ovaj put neću biti ja.
Platio sam svoje piće i praćen sažaljevajućim bratskim pogledom zagrebačkog konobara ponovo se uskim stepeništem spustio do suterena očekujući da pred mojim zamućenim pogledom najzad iskrsne veliki plavi bazen. Umesto toga, sapleh se o neki odbačeni hotelski uređaj, usisivač, frižider ili fritezu i padoh tako nezgodno da porezah čelo a nekoliko kapi krvi obeležiše i poprsje moje pustinjsko sive lake jakne.
Ne znam kako sam to veče završio u bolnici Rebro na traumatološkom odjelu, ali kad sam se probudio prvo što sam ugledao bila je punačka medicinska sestra u tesnoj beloj bolničkoj suknji.
Izazvan potresom mog jadnog mozga izluđenog seksualnom frustracijom, loman i tup od injekcije protiv bolova i ko zna čega još, odmah je ščepah za pozamašnu stražnjicu. Taj moj pokret, naravno, nije imao niti mogao imati fizičku supstancu. Bio je samo refleksivan, jer sam u stanju prisilnog strogog mirovanja doista tek pomislio da bi mi prijalo da posle svega dam sebi oduška. Međutim, milosrdna sestrica je, onom neverovatnom, mističnom ženskom intuicijom, učinila tu moju skrivenu mušku misao vidljivom:
- Šta se ovdje dešava , gospon? – pitala je strogo, grubim muškim glasom i iznenada mi zavukla ruku u donji deo pidžame, ščepala me za međunožje i ono što je tamo napipala rutinskim pokretom: pljas, tras; ćušnula u hladnu staklenu patku.
Zbogom zagrebački divni snovi.
Нема коментара:
Постави коментар