ALEKSANDAR ČOTRIĆ
SAMOUBISTVO
Kolegama sa posla stalno sam govorio da ću da se ubijem, ali oni nisu hteli da mi poveruju. Govorili su mi da sam kukavica i da nemam hrabrosti da to uradim.
Meni je, međutim, bilo dosta, i što sam u pedeset četvrtoj godini još uvek mlađi referent, i što stanujem u momačkoj sobi, i što me je žena ostavila i otišla sa mlađim, i što moj klub već deset godina ne može da postane prvak...
Jedne večeri konačno sam to uradio. Kada sam sedeo u fotelji pred televizorom, na kojem su išle vesti o nekoj političkoj aferi, pucao sam sebi iz "berete" u slepočnicu. Komšije su čule pucanj, pa su zvonile, ali pošto sam bio mrtav nisam mogao da im otvorim. Pravo govoreći, nisam to ni hteo. Posle dva sata komšije su sa policajcima i vatrogascima provalili vrata i ušli u moju garsonjeru. Zatekli su me oborene glave, u lokvi krvi. Posle četrdeset pet minuta pristigla je i hitna pomoć. Toliko im je, naime, trebalo da dođu po pozivu prestrašenih komšija. Neka mlađa lekarka, pošto nisam davao znake života, mogla je samo da konstatuje smrt. Nešto kasnije došli su i grobari koji su me prevezli u mrtvačnicu. Tamo sam ležao do ujutro, ali nisam imao mira, jer me je grizao neki crv. Morao sam da odem na posao, i da dokažem svojim kolegama da nisam kukavica, i da sam se konačno ubio.
Pojavio sam se na poslu u okrvavljenoj košulji, bled, hladan i sa ogromnom rupom na slepočnici. Oko mene se prosto širio zadah smrti.
- Govorio sam da ću da se ubijem, a vi niste verovali. Evo, najzad sam to uradio. Da li mi sada verujete?
Samo su me pogledali i nastavili sa uobičajenim jutarnjim aktivnostima. Spokojno su pili kafe, pušili cigarete, jeli burek i čitali novine.
Ja stvarno ne znam šta više treba da uradim da bi mi oni poverovali!
Нема коментара:
Постави коментар