RATKO DANGUBIĆ
OBLIK U OBLIKU
To je on, Martin. Martin Čarobnjak. Bio je, kažu, i nije bio čarobnjak. Niko potpuno ne bi razumeo kako se on oseća i kako sebe vidi. Nije, ni sam, priznavao čuda. Njemu sreća nikada nije bila naklonjena: ležeći satima, prebirao je u glavi poniženja kojima je bio izložen, promašaje koje je u životu napravio. Popio je čašu mineralne vode koja je stajala na stočiću kraj kreveta, a onda lagano ustao i prošetao po sebi. Neko je udarao zvekirom o vrata: bilo je deset sati pre podne. Koračao je gledajući u vrhove izanđalih papuča. Na tremu, otvorio je vrata, nije bilo nikoga. Vratio se, opet, u kuću i uzeo da prelistava enciklopediju životinja. Čitao je složene podatke o noju. Neko je, iznova, još jače udarao zvekirom o vrata: došlo mu je da vikne. Plašio se da neko ne vidi stanje u kome se nalazi: trljao je sede vlasi na slepim očima. Glava mu je bila teška kao tuč. Hvatala ga je blaga nesvestica. Izađe još jednom na vazduh: i, ponovo, na tremu nije bilo nikoga. Po zapuštenoj biblioteci, u kojoj je bilo svega i svačega, gmizao je piton. U stvari, dok ga gleda, smeši se i usne mu podrhtavaju: on mu je jedini prijatelj. Misli da ga piton žali i razume. Dao je, vreme je doručka, bez snebivanja, pitonu enciklopediju životinja, namazanu puterom, da je pojede. Misli: suviše se zaneo neuspesima, mora da dođe k sebi. A život je tekao, jurio dalje: kao da ga neko ukrašenim mamuzama goni. Na pitonovom telu, beše ovo zanimljivo, pojavi se oblik u obliku knjige: koža u koži. Piton, uverio se u ovo, svašta svari: hrani ga mesecima knjigama iz nasleđene biblioteke. Spremio se, uzeo je štap sa srbrnom glavom, i izašao da se prošeta po Palanci. Odavno sebe nigde nije sreo, čak ni u ogledalu.
Нема коментара:
Постави коментар