SAVREMENA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (53)

MILAN TODOROV
BABA

Mnogo smo je voleli, ali sin jedinac, isto kao ja, jedan u majke, moj sin, mislim moj i ženin, baš trebalo da ide u vojsku u isti dan. Kao, na primer, u subotu. A subota kod nas zgodan dan za ispraćaje u vojsku. Niko ne radi, svi se vesele. I mi sve spremili. Zajedno ćemo kao i veridbu i vojsku. I mladini spremili torte. Mislim, nismo se sami spremili. I oni tristapedeset-šezdeset zvanica. Plus devet prasića. Ne, slagaću, dvanaest prasića.To je bilo njihovo po dogovoru. Mi četirsto zvanica, ja ubacim petsto da se zna domaćinska kuća. Plus, sedam jarića, dva teleta, jedno june od tristo kila, šest tuceta pilića, nešto pataka, gusaka, morki i golupčića za supu. Torte, pivo, vino, rakiju i muziku ni ne računam. Kad...baba se prestavila.
Šta sad?
Ništa. Vojska ne pita. A devojka u sedmom mesecu. Da to sve odložimo, ne ide. Otadžbina zove. A znam, i baba bi se radovala, samo da se nije prestavila. Pa tako i uradimo. Babu zaključamo u drugu sobu, uključimo joj radio da nije sama a i na radiju lepa muzika celu noć. I udarimo po piću i iću. Muzika da se polomi. Valjda nikad nisu tako svirali. Došlo im iz srca. Svi veseli. Ne ide se u rat da se gine, nego u civilno služenje vojske i građanski brak. Vidiš, kažem ja sinu jedincu, tako se postaje čovek! Da se ponosiš zauvek kad se samo setiš.
Trajalo to, bogami, jedno tri dana, kao što je i red. Koliko se pojelo, koliko popilo, nisam računao, ali ostalo je još brdo svega, a i muzika pristane da svira samo za bakšiš i sutra.
Kako da kvarim veselje? Pogotovo što je baš sutra ćerkin rođendan. Zaboravio sam da kažem da imam i ćerku, isto jedinicu, mislim od ženske dece. Volela je baba kao oko. Kako njoj da ne slavim rođendan a sinu onoliko slavlje? Ne ide to. Makar što je žensko, mora i ona da bude bar malo ravnopravna. Jedino žensko, lepotica, miljenica, a toliko hrane da se baci na ovu skupoću i plus muzika već tu, e to stvarno ne može.
Okupila se na rođendanu cela mladost ovog sveta, mislim. A kad se mladi opuste, to treba videti. To nije za mlađe od osamnaest godina! Te igre, te suknjice, to podvriskivanje. Mislio sam, proći će jedna noć, pa gotovo, ali oni nastavili i sutra. Što da ne? Jedna je mladost. Ne živi se sto godina.I baba je mogla još, samo da je htela.Sve se može, kad se hoće. A vidim deca srećna, sve uspelo, svi mi čestitaju, a stvarno bilo i kolača u boji i kuvane rakije i sarme ko oko, a poznato je da je sarma najbolja posle četiri-pet dana kad se podgreje, a i muzika se tek uštimala pa se nikome ne ide kući.
Tako došla i druga sreda, a sutradan, nekako baš u drugi četvrtak, što ja kažem Veliki četvrtak, meni i ženi pada srebrna svadba. Kako da ne obeležimo i kumovima da se ne odužimo?

A kumova deset pari,što starih, što novih, plus familije, plus obični rođaci što mi kažemo za po kući. Babu obučemo u najlepše odelo, ono koje je sama za tu priliku šila i nastavimo gde smo stali, jer mi drugog izbora stvarno nismo imali, kad je već sve bilo spremno za veselje, jer gosti bi se veselili i bez nas. Kakav je to džumbus bio ne mogu vam opisati. Kum skidao crepove, penjao muziku uz odžak. Jelo se, pilo i povraćalo bar tri dana. Nije mala stvar dvadeset pet godina čovečanskog braka! Nikad reč oštrija, ponekad samo šamar da se zna ko koga sluša, ko kome pred spavanje pere noge.
Tri dana, kažem, a četvrtog vatrogasna zabava u mestu. Ja vatrogasac još otkad nam štala izgorela zajedno sa dedom i konjima.Da ne idem, nema smisla. Znam i baba bi volela.Uvek je volela kad obučem ono liht plavo odelo sa zlatnim gajtanima i vatrogasnim medaljama od pola kile.
Ali, prošlo i to. Muzika, ona ista, dopratila me u zoru do kuće i hoće kao da idu, ali ja neću ni da čujem. Ne dam...dok ne odsviraju posmrtni marš.
Red je, jedna je majka.

(Iz knjige "Bezbroj naših života", BAK, Beograd 2011.
Knjigu je moguće naručiti pouzećem)