RATKO DANGUBIĆ
PESNIK I PRAZAN PAPIR
Neko mu je jednom rekao kako je hleb pesnika sa sedam kora. Kada bi se samo jednom sve ovo završilo. Ali prolazilo je vreme, u memljivu i zadimljenu salu su ulazili ljudi, izlazili da zapale cigaru. Nije on bio od onih čije fotografije i pisma izlaze svaki dan po novinama. Koliko će se za života nagledati ljudi koji javno pokazuju da ih interesuje ovo što je napisao, ovo što čita, a kada mu okrenu leđa prevrću očima: a toliki je put prevalio da im se dopadne. I kako sutra da kaže kući svojima: Bilo je divno sinoć u onoj sali, nigde do sada nije bilo takve publike. Posle usnule druge pesme, pročitao je treću, zatim poslednju. U stvari, recitovao je skoro sat. Oni što su sedeli i stajali u sali su i zevali. Deklamovao je o starom Ciganinu koji nakaradnim jezikom govori o nepravdama koje mu se nanose; pokušavao je da bude i duhovit. Usne su mu bile suve, ispucale: voda u prljavoj čaši bila je mlaka. U publici je primetio i neke umivene i očešljane ljude. Usput je pomislio, da ne vidi nikoga koga poznaje: za jednu staricu u prvom redu bio je siguran da ima dug jezik. Dok je okretao stranicu, svečano se u sebi zareče da će se, čim se mučenje pred slušaocima završi, čim utekne od toliko urokljivih očiju, napiti kao čep. Pred očima su mu igrale bele tufnice na crvenoj podlozi, a zatim crvene na beloj. I onda se ponovo zanosio i nastavljao da čita, da čita. Treptao je, a oči su mu bile kao da su od stakla. Njegov deda je, pisalo je u njegovoj biografiji, da ne bi služio vojsku, odsekao sebi dva prsta na desnoj ruci. I njemu se učinilo da se čitanje oteglo. Njegovo recitovanje nije dodirivalo publiku, nekako se osećao kao da ga saslušavaju. Trebalo je da svo ovo sranje privede kraju. On je među slušaocima sada video i islednike: neprijatelje. Onda naglo uze prazan papir, gurnu ga prema ivici stola za kojim je sedeo i kaza: Sada, da se svi potpišete. I kao da je on uživao jedino u ovome što je na kraju uradio, ovom gestu. Od čitanja mu se mutilo u glavi, izgovorene reči nije osećao kao svoje.
Нема коментара:
Постави коментар