RATKO DANGUBIĆ
KONZERVA SARDINA
Taj je ponekad, a u poslednje vreme ređe, bežao od sebe, ali ne dalje od kakve kafane ili kuglane s pivom. Sve njegove priče po strukturi bile su slične: kao ekser na ekser. Razlikovale su se, u stvari, samo po tome o čemu priča. Taj njegov detinji osmeh je umeo da razvedri njegovo lice. Za divno čudo, sve ovo moglo je i da se čita. Posle ustajanja hranio je vrapce ispod prozora mrvicama hleba. Približavala se jesen, kao ogroman crv koji se grči na kakvoj suvoj dasci. Voli kada se oglasi sat sa šarenom kukavicom: voli jutro, kada čuje da je devet sati petnaest minuta. Dešavalo se da mu misli teku, i nabirajući se lako, kao svila, a on da zastane gde ne bi niko očekivao. Podstaknut neprekidnim otvaranjem ovoga ili onoga, slavljima koje je vlast u zemlji priređivala da ovekoveči uspehe, razmišljao je da u jednoj ciničnoj, ne satiričnoj, priči i sam napiše nešto o svečanom otvaranju; svejedno je kako se priča može zvati: važno je da bude sa prizvukom ironije. Lako je zevnuo, istrese pepeo iz ugašene lule, i odluči da nešto doručkuje. Nije u prilici da se razbacuje s parama. Pred njim je stajala na stolu konzerva sardina i dve kifle. Misli su mu sada išle na život u detinjstvu:kada se po Palanci kretao bez cilja, zagledao svuda radoznalo. Pade mu na pamet da piše priču o svečanom otvaranju konzerve, i to izazva mali grč na njegovom licu. Ćušnu pod jastuk malu kesu punu mirisnog bilja. Nakon doručka i kafe potpuno ožive.Vrapci koje je hranio umeli su da se oslobode toliko da mu slete na dlan.
Нема коментара:
Постави коментар