MILAN TODOROV
KALUPI
Moj stari je bio pravi komunista, što bi se danas reklo – ortodoksni. Dakle, ćale je bio komunista i pravoslavac i obrnuto od svega toga. Slavili su se sveci, išlo redovno u Komitet. Od malih nogu nas je učio da postoje Bog i Partija. Kod nas u kući uvek se tako i nazdravljalo, to jest za Predsednika i otadžbinu. Kralja, da ne grešim dušu, moj ćale nije pominjao.
Decenijama se kod nas ništa nije menjalo. Ni predsednik, ni otadžbina. U po bela dana ili crne noći znao si da ti je predsednik Tito a otadžbina Jugoslavija.
Posle je sve to počelo da se menja. Ode Tito, ode otadžbina u majčinu, da izvinite.
Međutim, stare navike ostale. Ja sam se, neću da se hvalim, prvi preobratio, ali stari ni za jotu. I dalje komunista, plus pravoslavac. Ista rečenica kojom me savetuje: Politika je politika, ali najvažnije je da radnja radi i da posao ide. Slažem se, ali ne ide baš kao nekad, mislim ja, ali ne smem da kažem starom. Mada, išlo je nekako. Imali smo dobre kalupe, znali ljudi za nas, kad se dogovorimo to bude odštancovano tačno u dan i komad, svejedno da li su to značke sa srpom i čekićem, privesci za ključeve od kabineta sa grbom, bakljama i crvenom zvezdom pod obavezno i slično. Nije preterana zarada kao pre, ali siguran posao, što bi se reklo, državni.
Međutim, umre stari. Samo koju godinu posle Tita.
Šta ćemo, kako ćemo?
Zovemo popa da ga sahrani. Hoće, kaže, za tristo maraka, inače ne bi smeo. Onda je još bila nemačka marka u Srbiji platežno sredstvo za sahrane. Dobro!
Zovemo ove iz Komiteta, ali sve se to već razbežalo. Pristane jedan malo senilniji čiča, koji još nije čuo da se Partija raspala, održaće drugarski govor ali traži da dobije peškir sa sanduka. Dobro!
Naručimo sanduk i na sanduk zakucamo krst, a na grob mu stavimo drveno uzglavlje sa velikom crvenom petokrakom.
Neki se čude, neki se i krste, ali ja znam starog. Tako bi i on sam sebi uredio. Ne možeš pljunuti na porciju iz koje si celi život jeo, pa makar nekad to i pomije bile. Uostalom, što bi rekao pokojnik: politika je politika, posao je posao a najvažnije je da radnja radi.
Sad, posle njega, dakle, nasledim ja radnju, ali ne znam odakle da krenem. Vrtim se u krug jedno vreme. Mašine stoje, kalupi, prese, sve se to umoljčalo, kalaj i mesing zarđao, nikad nismo ni koristili baš prvi kvalitet, ali sad baš sve stalo.
Stanje u zemlji sve gore. Ratovi, krize, sankcije, bombardovanje.
Dođe jedna partija na vlast, dođe druga, treća. Nikom ne trebaju simboli, svi više vole čvrstu valutu.
Odem na groblje da obiđem ćaletovu večnu kuću, kad i tamo se sve promenilo. Nema više petokraka na spomenicima. Mislim se, ala je neko uzeo lepe pare za brisanje i struganje nadgrobnog kamena. Bilo jedno pedesetak petokraka. Malo je naše selo ustaničko. I, od svega ostala samo petokraka na grobu mog starog.
Dođem kući i tek tu shvatim da se ne može mimo sveta.
Bacim na tavan one stare kalupe za presu, one sa zvezdama, srpovima, čekićima i ostalim alatima i naredim radnicima da naprave nove kalupe za nove prilike: dvoglavog orla, četiri ocila, krunu, mačeve...
I krenemo.
Odštancujem probnih deset hiljada komada i to plane za dan-dva.
Odštancujem petnaest hiljada, ode isto. Samo iz bivšeg Komiteta naručili nam preko dvanaest hiljada. Stare mušterije.
Odem na groblje, prekrstim se pa iščupam petokraku, mislim baš iz ćaletovog srca, i zafrljačim u šipražje pored spomenika streljanim rodoljubima, tamo gde niko više i ne ide.
Izvini, ćale, rekoh još, politika je politika, ali posao je posao i najvažnije od svega je da naša radnja radi.
(iz knjige "Bezbroj naših života", BAK, Beograd, 2011.)
Нема коментара:
Постави коментар