KRATKA PRIČA (74)

RATKO DANGUBIĆ
KORPA PUNA PEČURAKA




Trebalo ga je videti kad se smeje. Treba ga čuti kako govori francuski. To se rečima može teško iskazati.U suton bi dolazio u kafanu, zvali su ga Bradati Miškov. Nosio je čudan znak na kapi, nalik na kukasti krst, ono što zovu Svastikom. Za njega je kafana bila mesto za bogate i dobrotvore. Sve što je napisano posle Biblije, reka je, ponavljanje je: parodiranje tajne vremena. Niko se nije uzbudjivao na njegove reči, ali mnogi su izgledali zamišljeni, svesni kakva je besmislica život. Sebe je Miškov video i kao Hrista. Činio je neka čuda svojstvena ljudima koji od života ne traže ništa ili malo. Vlasniku kafane Kod kamile, Molnaru, poklonio je uramljenu parolu: Proleteri svih zemalja, ujedinite se! Kafana je, mora da se prizna, lepa, u stilu secesije, u centru grada: mirisala je na bosiljak. Divne ruže, najlepše, cvetale su na grobu Isidore Miškov, koju je profesor i mrtvu dozivao. O Miškovu se govorilo da se može videti na više mesta u isto vreme. Šepajući po Palanci, raznosio je glasove o Mesiji koji ima dva repa. Pričalo se, da ume da svira na harmonici, i da se onda u krošnjama okupljaju anđeli. Dovoljno je da se prate poznate, nepobitne činjenice: našli su ga u maglovito jutro mrtvog, pod kestenom, u šumarku kraj Dunava. Bio je oo, tvrdio je lekar Fleming, potpuno neki drugi čovek: izmenili su mu se, kasnije će se šaputati, i otisci prstiju. Sam Bog zna šta se zbilo: oko njegovog leša je i tišina tugovala. Mrtav je levom i desnom rukom grlio po nešto: levom sabrana dela filozofa Karla Marksa, a desnom korpu punu pečuraka. Nerazumljivo je zašto ovo islednik Lukin nije uneo u kratki izveštaj, i zašto je ceo dosije nazvao Priča o sakatoj ljubavi.