RATKO DANGUBIĆ
NARODNI HEROJ KRISTIJAN DIOR
Nije bila oprezna, i nije pretpostavljala da ovakav rasplet ne mora da donese olakšanje. Razumela je da je sinoć svaka rasprava s majkom završena; dakle, tako mora da bude. Stajala je majka Danica na vratima primaće sobe, juče, prilično dugo. Nekoliko puta je pogledala na ruski sat koji joj je Jovan kupio za desetogodšnjicu braka, kao da gleda kada dolazi voz. Da si mi zdravo kćeri moja, kada postaneš svoj čovek vrati se u ova naša govna, rekla je. Onda su se neki piskavi zvuci začuli iz hodnika, ispred lifta. Ona je pomislila kako su Karapandže bile na vašaru u Rumi, pa su onome malom Srećku uzeli plastični duduk. Pustila je majku da ode iz sobe bez reči, ne žureći, navodno da legne. Nije joj dozvolila da joj pridikuje, bila je prema majci detinje opora. Majka je savetovala da se prihvati kakvog poštenog posla ovde u Beogradu, da završi studije, a ona joj se podsmevala. Nije dozvolila ni da pomisli da okleva u naumu da ode. Jesu rod najrođeniji, ali je vreme da sama prođe kroz celu varoš, kroz šumu i mrak. U stvari, kada donese odluku ona nikada nije oklevala, a to je majka tek juče shvatila. Odnedavno živi u nekom drugom svetu, u kojem, za koji dan, tek treba da se raspakuje. Tako je oko sebe napravila prazninu i malo ko bi razumeo šta joj se odigrava u duši. Bez sumnje da ovaj njen odlazak u Pariz mora da bude raskrsnica s koje će da krene tamo kuda je naumila. U veliku crvenu torbu za putovanje spakovala je najnužnije stvari, one koje su joj se učinile potrebnim za duži boravak u Parizu. Između majica i brushaltera stavila je i komad mirisnog sapuna od lavande, koji je letos kupila na Rodosu, komplet za šminkanje koji je dobila na reviji Revlona. Ovde se radi o njoj, i niko ne treba da upravlja njenim životom, rekla je Jasni. Tužna je, vesela i napeta u isto vreme. Prijateljici koja je zove u Pariz, koja igra u mjuziklu u Mulen Ružu na glavnoj sceni, spremila je kajmaka u plastičnoj kutiji od margarina i malo ajvara u tegli, nalik onima u koje se pakuju kreme za lice. Sve to drži u frižideru. Tek da i ovim darom uveri Kameliju da dolazi direktno iz Beograda. Mlad čovek može da se privikne na novi život u tuđini, ali nostalgija ostane. Na dno torbe, ispod stvari, podvukla je časopis Glorija sa svojom fotografijom na naslovnoj strani, a u njega je ubacila dva tri iskrzana lista iz novina koje se bave domaćim manekenima, među njima i njom. U središte svetkovine pakovanja, pored mirisnog sapuna, stavila je i kopiju značke ordena Narodnog heroja Jugoslavije, medalju svoga dede Gavrila i jednu njegovu crno-belu fotografiju iz neke stare lične karte. Pored svega, uprkos prepirke i muke s majkom, ovde je bio i komplet izvezenih maramica, koje je Danica donela u miraz, onih od najfinijeg pamuka. Nisu ovo bile stvari koje mora da čuva kao oči u glavi, ali bila joj je želja da joj u tuđini, na neki način, dočaraju deo stvarnosti koju ona, bar tako misli, ostavlja iza sebe na duže vreme. Stavljajući u crvenu putnu torbu i broširanu knjigu Kako se kalio čelik, za koju je verovala da je njenom dedi Gavrilu bila kao Biblija, rekla je: Ja sam rđava ćerka svoga pokojnog oca Jovana i umorne majke Danice. Da je dobra ćerka, rekla je glasno, ne bi ovo radila, ostavljala majku u Beogradu, samu i bolesnu, bez dovoljno para, uplakanu i ucveljenu. Njen avion poleće sutra u osam, kupila je jednu od onih jeftinih karata; do aerodroma je vozi Jasna, devojka s kojom je radila dve-tri modne revije. Krivo joj je da se majka, rano jutros, bez pozdrava, iskrala iz stana i otišla za Aranđelovac, kod teteke Savete, sestre pokojnog Jovana. Zbog ovoga i ne može da se opusti, prepusti sanjarenju, da se uključi u igru koju je sama osmislila. Veruje da ova kopija značke ordena Narodnog heroja Jugoslavije, njenog dobrog dede Gavrila, mora da je zaštiti od griže savesti, da bude amajlija protiv svakog uroka. Upamti ovo svoje mudrovanje, rekla je sebi pred retuširanom fotografijom Jovana i Danice, iznad njihovog bračnog kreveta. Ako može da upravlja svojim životom, to mora da bude privilegija koju joj ne daje sudbina, rekla je Jasni preko telefona. Nije navikla da joj pare padaju s neba; kod pokojnog Jovana, železničara i majke Danice, čistačice u bolnici Sveti Sava, nije ih nikada bilo dovoljno. Sada ona odlazi da osmisli svoj život, da se izbori za deo kolača pod nebom prestonice mode, u gradu svetlosti i umetnosti. Majka joj je, sa suzama u očima, na vratima rekla i ovo: Nadam se da me, bar, nećeš ničim osramotiti. Nije bila navikla da joj protivureči. To je volela kod Danice, nikada u svađi nije išla do kraja. Nekada, u Trećoj gimnaziji, bila je odličan učenik, a zatim odličan student na Pravnom faklultetu. Zastala je na drugoj godini studija, kada su joj parfemi i krpice udarili u glavu, i od tada nije dala ni jedan ispit. Tu negde je imala na umu i ovo: uvek i svuda ona mora da bude najbolja, svoja. Napravila je dobar plan: neće ni od prijateljice tražiti mnogo. Ima malu ušteđevinu od revija, ostavila je pola te ušteđevine Danici da joj je čuva. U nekom od butika Rent a bag iznajmiće dobru tašnu Kristijan Dior, lepe, markirane cipele i onda će krenuti, sa značkom kopije ordena Narodnog heroja Jugoslavije u torbi, u potragu za poslom.
Нема коментара:
Постави коментар