SAVREMENA SRPSKA PRIČA (84)

RATKO DANGUBIĆ
OLOVNI VOJNICI



Njima je na kraju bilo najžalije što se nisu setili da fotografišu tu silnu olovnu armadu. Kada se događaj odigrao, najmlađem šegrtu bilo je petnaest godina. I događaji mogu da budu nalik na usamljene hrastove u nedođiji, rekao je kasnije majstor Arkadije, nemaju adresu, a do njih se ne može ni posredstvom telefona.
Tog lepog jutra javili su preko Radio Beograda, u vestima u devet i trideset, da je u nesreći na Tihom okeanu potonuo teretni panamski brod s dvadeset tri člana posade i da nema preživelih. U topionici obojenih metala Arkadije&sin pili su prvu kafu i razgovarali o nevoljama mornara na okeanima i njihovom sujeverju. Topionica se nalazi u staroj fabrici testenina, odakle je lep pogled na grad i na Dunav. Za taj mesec ogromna narudžbina je bila izlivanje u bronzi malih poprsja Maršala, koja se dodeljuju za njegov rođendan srećnicima i ustanovama za doprinos u kulturi. Tri radnika i tri šegrta radili su bez prestanka, pa se jedan šegrt i dobro opekao.
Debeli Muta brisao je neprestano vrat sivim peškirom, govoreći: “Samo da je ovde kod nas sve potaman.” Muta je znao da je Tihi okean daleko, veoma daleko. Za njega je postojala njegova stvarnost: livenje, ždranje i nužnik. Arkadijev jedini sin je zaglavio negde na obučavanju u Italiji, navodno je proučavao i kako bi se murano staklo proizvodilo ovde, pa se i njegov deo posla prevalio na Mutu.
I sutra ujutru sve će se, na ovaj ili onaj način, ponoviti ovde. Negde oko deset, jedan krivonogi starac je došao s korpom za jaja, napunjenom olovnim vojnicima: bio je, navodno, iz Petrovaradina. Kada je otvorio oderana vrata na Arkadijevoj kancelariji, zamirisalo je na svež, pečeni hleb, i bogzna odakle je ovaj miris dojahao s njim do Arkadija: u kancelariji je svetlela majstorova lampa, sa zelenim abažurom. Krivonogi starac je bio nasmejan, zamolio je majstora Arkadija da mu se olovo pretopi u jednu kocku: svi vojnici, sva ona oficirska oligarhija, svi toplovi. “Ne znam da se igram sa ovim, a pojma nemam odakle ovo na mom tavanu”, rekao je.
Usamljeni ludaci bili su omiljena razonoda majstora Arkadija: na drvenom stolu od tesane hrastovine, u maloj hali sa čađavim prozorima, na kome se drže drveni modeli kalupa, krivonogi starac, Muta i šegrt koji se dobro opekao, imao je zavijenu ruku, poređali su olovne aramije, stavljajući poslednji put jednu naspram druge. Muta je morao do grada i nije ni stigao da vidi svu ovu armadu u redovima. U korpi je bilo, ovo su izmerili, jedanaest kilograma olova i 28 grama: krivonogi starac je, pre odlaska, ne zanimajući se kako se šegrt igra, zamolio da livenje bude gotovo za dva dana; ni cena posla ga nije zanimala.
Majstor Arkadije, visok i lep sedamdesetogodišnjak, hodao je dugo oko stola krsteći se, povremeno s rukama na leđima, trzajući desnim ramenom. Zanimalo ga je kuda krivonogi starac misli sa ovom izlivenom kockom, neće je, valjda, obesiti oko vrata, pa s njom u mutnu reku, promrmljao je. Muta je, dok je skidao kožnu kecelju, dodao i ovo: “Svako mora negde da se oslobodi detinjstva.” Arkadije je bio prilično sluđen, jer slučajevima se ne može ništa, oni uvek rade ono što žele. Ruzmarina, koja je kuvala kafu i spremala Arkadijevu kancelariju, dugo je zevala u poređanu vojsku, sa svim onim silnim topovima koji su je krasili.
Šegrt sa opečenom rukom razvijao je, taj dan ga je Arkadije poštedeo od livenja, samo njemu znanu bitku između plavih i crvenih, gotovo sa zavereničkim izrazom na licu. Mene je teško iznenaditi, smešio se majstor Arkadije, možda i zato što sam beskrajno odan svom poslu.
Od dalje rasprave, kolika je glupost pretapati olovne vojnike, valjda je bolje i da se poklone kakvoj ustanovi s decom, spasio ih je odlazak na doručak u Sokolovljevu pekaru.
Preko Radio Beograda su ponavljali vest od pre sat vremena, o nesreći na Tihom okeanu: potonuo je panamski brod s dvadeset tri člana posade, nema preživelih. Telefon je zvonio u Arkadijevoj kancelariji, ali on nije hteo da se vrati: nejasno je odmahnuo rukom i jednostavno opsovao.