MILAN TODOROV
ČETRDESET TRI ČAČKALICE
Nema grada, varošice, sela, pa i zaselka u ovoj zemlji a da se u njemu ne održava neka turističko privredna manifestacija. Te priredbe, po pravilu, okupljaju veliki broj posetilaca a izlagačima donose pristojnu zaradu od koje mogu da žive čitave porodice. Neke od ovih manifestacija su toliko poznate i atraktivne da su se našle i u Ginisovoj knjizi rekorda. Takve manifestacije se u svetu održavaju već stotinama godina a kod nas je za njima nastala potreba kad je propala stara država. Pošto su naši ljudi dovitljivi, a naročito kad pritisnu muke i nevolje, ne treba da čudi što su razne pasuljijade,pihtijade,lubenicijade,kobasicijade,fijakerijade,paprikašijade,
škembijade,džigericijade i druge sada već svetski znamenite kulturno-turističke manifestacije... označile pravu trku za originalnim priredbama koje će nas predstaviti kao narod i zemlju velikih mogućnosti. Pobednici na takvim, naročito atraktivnim takmičenjima, neretko postaju slavniji od književnika i glumaca. Maltene: novi narodni heroji. Doduše, priznajem da su takve priredbe za ekonomsku politiku nove države vrlo značajne. Da ne pocrkamo od gladi u dvadeset i prvom veku. Nevolja mene, kao sekretara mesne zajednice je bila totalno odsustvo inspiracije.Održali smo bezbroj sastanaka u našoj maloj, ali nerazvijenoj mesnoj zajednici, nekima je prisustvovala čak i supruga predsednika M.Z.u tesnoj haljini, ali ni to nije pomoglo. Sve čega bismo se setili, već su drugi imali. U njihovim mesnim zajednicama je to bilo čak tradicionalno. Predlagali su mi da organizujem pekmezijadu uz prisustvo poznatih pevačica narodne muzike, čvarkijadu na kojoj bi se najpametniji studenti takmičili u tome ko će za kilo čvaraka pristati da potpiše kako posle fakulteta ostaje u Srbiji...Zatim, baklavijadu uz trbušne plesove poznatih javnih radnika i radnica sa područja šire opštine. Ali, ili su to sve već imale druge razvijenije sredine od naše ili se nije dopadalo Supruzi. A znalo se da ona odlučuje o svemu.
Mučio sam se kao niko moj. Noćima sanjam: kao jedem bandere na nekom takmičenju a prati me ženski hor Velikog mornaričkog orkestra. Potpuno blesav san, verovatno REM faza, jer niti imamo more, niti hor pevačica u matroz suknjicama a da stvar bude uvrnutija sličnu kulturnu priredbu već su imali na petnaest minuta od nas. Samo su glodače bandera bodrili bleh muzičari iz Pogrebnog. Onda mi jedne divne kasne večeri, posle pete ili šeste čašice, slagaću vas, u kafani, dok sam lizao slanik pre nego što konobarica donese novu turu, pade pogled na čačkalice. Zbilja, šta se sa čačkalicama može uraditi u zemlji neslućenih mogućnosti?! Svašta mi je padalo na pamet, onako blago pripitom, čak i, da prostite, neke erotske varijante takmičenja u nabadanju. To, naravno, nije dolazilo u obzir. Postepeno sam shvatao da mi, kao mala mesna zejednica, nikako ne možemo da uhvatimo korak sa razvijenijim i, očigledno, talentovanim pojedincima obdarenijim sredinama. Osim toga, suprugu predsednika naše mesne zajednice, ništa nije moglo zadovoljiti. Pogotovo ne čačkalica! Jednostavno, takva je to žena. Đavo i po.
Dakle, pojeo sam te večeri četrdeset i tri čačkalice, sa napomenom da sam neke samo izgrickao. Nisam znao za njihovo natprirodno, terapeutsko dejstvo.
Kad sam se ujutro probudio, žena već skuvala kafu. Supa miriše na šporetu. U rerni bundevara. Setih se takmičenja proizvođača bundeva u obližnjem selu. Bože, rekoh sebi, šta će nama takmičenja, a pogotovo nove pobede i novi pobednici pored ovoliko dosadašnjih pobeda i pobednika?! Važno je ovo. Ovo što blago cimetno miomiriše u skromnom nedeljnom jutru. Tople obline žene o koju se i nehotice češem. Ja za bolje i nisam.
(Iz knjige "Bezbroj naših života",prvo izdanje, BAK, Beograd, 2011.)
Нема коментара:
Постави коментар