SAVREMENA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (79)

MILAN TODOROV
GLAVA NA RASTEZANjE

Moć znanja je velika i zato opasna. Moć neznanja deluje sasvim očaravajuće. U Radiju, valjda, još radi majstor Jordan Lukić, koji savršeno govori mađarski jezik, mada je iz topličkog kraja, iz duboke Srbije. Majstor Joca ima izvanrednu dikciju, ubedljiv naglasak, ispravan akcenat, govori razgovetno, artikuliše bez greške, brzina kojom govori je neverovatna. U stanju je satima, bez zastoja da govori mađarski. Prava je šteta samo što majstor Jordan, za koga su svi ubeđeni da bi sutra mogao da uđe u studio i u najtežim deonicama kakvog važnog prenosa zameni najboljeg spikera na mađarskom jeziku, zapravo ne zna nijednu pravu mađarsku reč.On, naime, samo poseduje savršen imitatorski dar.
Nedeljom, zabave radi, prenosi utakmice izmišljene italijanske lige na izmišljenom jeziku za koga biste se zakleli da je pravi mađarski sa lakim peštanskim slengom. Zvali su ga da gostuje i u nekim šou programima, ali je odbio. Lepše mu je u svetu svoje izmišljene strane zemlje. Sa Mađarima, naravno, neće moći da se sporazumeva na mađarskom jeziku, ali zato sa nama ostalima i dalje živi u srećnom, savršenom i obostranom nerazumevanju.
Ipak, vrhunac priče o šarmu življenja u neznanju je svakako priča o šeširu gospodina Pintera, koji je takođe radio u novosadskoj radio stanici. Svojevremeno dogurao čak i do šefa odeljenja i nekakvog partijskog rukovodioca, što je sve pomalo zbunjivalo, a njega naprosto obeznanilo. Jednog dana se, dakle, gospodin Pinter, novopečeni rukovodilac pojavio u odeljenju sa novim borsalino šeširom broj četrdeset četiri na glavi.
Odlično ti stoji, primetile su kolege muzičari, namigujući. Gde si ga kupio, ima li još?
On, jadnik, ne izdrža i ne sluteći da već ulazi u legendu, prizna da je šešir kupio u Pašićevoj. Zatim ostavi šešir na vešalici i žurno ode na drugi sprat na nekakav važan sastanak. Kolege, razume se, odmah odu kod šeširdžije u Pašićevu, pa kupe isti takav šešir samo dva broja veći i zamene šešire na vešalici u odeljenju. Možete pretpostaviti šta je narednih dana bilo. Sastanci za sastancima, sve jedan važniji od drugog, a kad se vrati sa njih, gospodina Pintera uvek na vešalici sačekuje šešir druge veličine, ali istog kroja, iste boje.
Prvi dan, tako, šešir mu pade na uši. Gospodin Pinter prikri sramotu, sleže ramenima i šmugne, onako premoren, kući. Sutradan dođe na posao sa šeširom u koji mu je žena nagurala desetak presavijenih novinskih stranica da bi mu opet bio potaman. Kad se popodne vratio sa, možete misliti koliko važnog sastanka, odmah stavi šešir sa novinskim ulošcima na glavu, ali na svoje zaprepašćenje, utvrdi da mu je šešir premali. Morao je, dakle, da izbacuje i ubacuje novine u njega svaki čas, a u novinama naravno svašta.
Tako se ta vesela igra sa šeširom i važnim sastancima igrala skoro mesec dana, dok g. Pinter ne donese istorijsku odluku da se ispiše iz Partije.Kao razlog naveo je zdravstvene probleme.
- Meni se, drugovi - priznao je - od tolikih sastanaka glava čas širi, čas skuplja!

Ni danas se, posle toliko godina, izgleda kod nas ništa nije promenilo.
Na ramenima su nam glave na rastezanje.
Ujutro ustanemo sa svojom glavom normalne veličine, a legnemo sa mnogo manjom, kao da su nam je na pustinjskom vetru sušili pripadnici Zulu plemena.
Zašto je to tako?
Ne znamo.
Šta će biti sa nama?
Ne znamo.
Kuda sve ovo ide?
Ne znamo.
Možda baš tako treba?
Pojma nemamo!

(Iz zbirke kratkih priča "Bezbroj naših života", BAK, Beograd, 2011.)